U zvaničnom reklamnom materijalu koji promoviše turističku ponudu Kolašina nema najstarije kolašinske poslastičarnice. Ipak, i Kolašinci i mnogobrojni turisti složiće se da je “Đeskov burek” nezvanični brend tog grada.
Porodica Ibraim ne troši pare na reklame, ne prate gastronomske trendove, ne utrkuju se sa konkurencijom. I pored toga, posla im nikada nije falilo, ali ni zadovoljnih mušterija iz svih krajeva Crne Gore, ali i regiona.
Otvarale su se i zatvarale poslastičarnice i pekare oko njih, bile aktuelne nekoliko mjeseci ili par godina, a ono što rade u toj porodici traje već skoro pola vijeka. Ukus bureka sa sirom i mesom koje Đesko i njegova žena Nusreta prave niko još nije uspio da iskopira.
“Mastan i slan koliko treba, sa korama koje nijesu ni predebele ni pretanke”, pokušava da objasni jedan vremešni Kolašinac zbog čega nikad u drugim pekarama ne kupuje bureke. Oni koji u Kolašin navrate često znaju da kažu da kao da nijesu bili u toj sjevernoj varoši, ako nijesu uspjeli da dođu na burek kod Đeska.
Porodica Ibraimi su Goranci iz Dragaša, na jugu Kosova. Daleke 1970. godine Đeskov otac Faruk odabrao je Kolašin da u njemu živi, stvara porodicu i, kako se kasnije pokazalo, napravi uspješan posao, koji je potrajao duže nego ono što su radile velike državne firme u tom gradu. Bilo je uspona i padova, ali nikada kvalitet i poštovanje prema kupcima nijesu dovedeni u pitanje. To je i sada poslovni moto Farukovih sina, snahe i unuka.
“Ovaj posao započeo je Đeskov otac Faruk. Kasnije je nadgrađivan radom i ljubavlju svih nas. Volimo to što radimo, a onda, valjda, ono što spremimo bude i ukusno. Nemamo posebne tajne recepte, već samo izuzetno poštovanje prema svakoj mušteriji i čuvanje tradicije. Od ovoga živimo, pa onda i nastojimo da bude najbolje što je moguće. Drago nam je što su to ljudi prepoznali i imponuje nam što se za naš burek, i uopšte našu poslastičarnicu, čulo”, kaže Nusreta.
Kolašinci koji su 70-ih i 80-ih godina prošlog vijeka bili djeca, još ne mogu zaboraviti ukus Farukovih poslastica na kiosku, koji je prvo bio na trgu, a onda u ulici blizu škole. Iako ih više nema, ukuse čibuka, ušećerenih jabuka, alvice…još je moguće prizvati u sjećanju, zajedno sa uspomenama iz tadašnjih školskih dana. Veliki odmor i skromni džeparac skoro svi su trošili na šarene slatkiše u velikim staklenim teglama, koji su prodavani u papirnim fišecima.
Od tada mnogo šta se promijenilo u poslovanju porodice Ibraimi. Poslastičarnica je sada moderan prostor sa nekoliko stolova i bašticom. Farukove velike tegle zamijenile se savremene rashladne vitrine. Promijenile su se i navike mušterija. Ipak starinski šarm, specifični miris i ljudska toplina odeljeli su vremenu.
Đeskova slastičara je jedna od rijetkih radnji u kojima oni koji poslužuju nikad nijesu neraspoloženi. Pored ljubaznosti, koja nije ona naučena, poslovična, već nalik onoj od dobrih prijatelja i iskrenih komšija, Nusreta i njen muž s interesovanjem kupce pitaju i za zdravlje, posao, članove porodice…Često odbiju da s dlana nekog mališana odbiju da uzmu sitniš za kuglu sladoleda ili kolač
“Dobro je to”, kaže tada Đesko, a zbunjeni dječaci i djevojčice, već naviknuti da “ništa više nije džabe” zamuckujući zahvale.
Pomažu im sinovi Haris i Dženis
Nusreti i Đesku sada pomažu i sinovi Dženis i Haris, jedan student, a drugi srednjoškolac i još dvoje radnika. Svi oni pridržaju se davno postavljenih pravila odnosa prema kupcima i velike pažnje pri prepremanju bureka i kolača.
“Osnovna je higijena, a onda i kvalitet namirnica. Za burek koristimo punomasni sir ili svježe teleće meso. O pripremi kolača, takođe, vodi se mnogo računa i kad je riječ o izgledu i kvalitetu. Ponosni smo što imamo stalne višegodišnje, čak i višedecenijeske goste, ali i na činjenicu da kod nas svrati mnogo turista. Možda ova naša priča i nije za novine, mi smo obična porodica koja radi nekad i po cijeli dan”, kaže Đesko.
Bonus video:
