Meni se sve sviđa. Ili je barem tako bilo tokom 48 sati. Doslovno sve što mi je Fejsbuk ponudio, ja sam lajkovao. Odlučio sam da krenem u kampanju svjesnog lajkovanja, da vidim kako će se to odraziti na ono što mi Fejsbuk prikazuje. To je bio samo nasumični eksperiment. Nisam bio siguran koliko dugo ću to raditi (nisam mogao izdržati duže od 48 sati) ili šta ću saznati.
Fejsbuk koristi algoritme pomoću kojih odlučuje šta će se pojaviti na vašem njuz fidu. Od 2014. njuz fid je pažljivo osmišljena prezentacija koju dobijate pomoću komplikovane formule zasnovane na vašim aktivnostima na Fejsbuku, kao i drugdje na internetu. Htio sam da vidim kako će se moje iskustvo na Fejsbuku promijeniti ako konstantno budem nagrađivao robote koji donose odluke za mene. Rezultati su bili dramatični.
Fid je izbacivao samo smeće koje u medijima stalnoizbacujemo, zbog čega bi nas trebalo biti stid
Povremeno bi lajkovanje bilo izrazito protivno mojoj nagonskoj reakciji. Moja prijateljica Hilari postavila je sliku svog djeteta Perl, sa modricama na licu. Nije mi se nimalo svidjela! Lajk. Jedini put kada sam odbio da lajkujem nešto bilo je kada je prijatelj postavio vijest o smrti rođaka.
Ali bilo je još mnogo toga. Lajkovao sam apdejt jednog rođaka, koji je on šerovao od Džoa Kenedija, zbog čega sam odjednom bio bombardovan vijestima o Kenedijima (i o Klintonovima, i Švarcenegerovima). Lajkovao sam stranice dnevnih novina, nešto od prijatelja sa kojim se nisam čuo 20 godina, Amazon, čak i Kohl’s.
Moj njuz fid je dobio sasvim novi izgled za iznenađujuće kratko vrijeme.
Nakon što sam lajkovao gomilu stvari tokom jednog sata, nije više bilo ljudi u mom fidu. Samo su bili brendovi i reklame. Ni traga ljudskim bićima i njihovim porukama. Takođe, portali su se popeli na sami vrh. Gotovo cijeli moj fid preuzeo je „Upworthy“ i „Huffington Post“. Kada sam otišao u krevet prve noći i skrolovao kroz svoj njuz fid, apdejti koje sam vidio bili su (tim redosljedom): „Huffington Post“, „Upworthy“, „Huffington Post“, „Upworthy“, Levi’s reklama, Space.com, „Huffington Post“, „Upworthy“, „The Verge“, „Huffington Post“, Space.com, „Upworthy“, Space.com.
Takođe, kada sam krenuo u krevet, sjećam se da sam mislio „Ah, sranje. Moram lajkovati nešto o Gazi,“ pa sam lajkovao neki post sa pro-izraelskom porukom.
Do sljedećeg jutra, vijesti na mom njuz fidu su otišle veoma, veoma daleko u desno. Ponuđeno mi je da lajkujem Drugi amandman i neku antiimigrantsku stranicu, zatim Teda Kruza, Rika Perija... U mom njuz fidu se opet pojavio „The Conservative Tribune“, i opet, i opet.
Kako se bližio drugi dan, počeo sam strahovati od odlaska na Fejsbuk. On je postao hram provokacije. Dok je moj njuz fid išao sve dalje u desno, istovremeno je išao i sve dalje i dalje u lijevo. „Lijeve“ stvari bile su izmiješane sa stvarima koje su bile toliko daleko udesno da sam se gotovo plašio da ih lajkujem iz straha da ne dospijem na kakav spisak za praćenje i prisluškivanje.
Ovaj problem je mnogo veći od Fejsbuka. Podsjetio me je šta može krenuti po zlu u društvu, i zašto sada češće pratimo jedni druge umjesto da razgovaramo jedni sa drugima. Postavili smo političke i društvene filtere koji nam sada diktiraju interesovanja. Propadamo kroz zečju rupu specifičnih interesovanja dok se ne izgubimo u kraljičinoj bašti, psujući sve iznad zemlje.
Ali možda još gore od šizofrenih političkih tonova koje je moj fid dobio, bilo je to koliko je sve postalo glupo. Prema časopisu „New York“, ja sam „zvanično ostario“ jer je Malia Obama otišla na festival Lollapalooza (lajk!), a CNN mi kaže da „Suprug istražuje svoje majčinske instinkte“ pored fotografije na kojoj muškarac bez košulje trlja svoje bradavice. „Oblak koji liči na penis“. „Ostavite sve i pogledajte ovu bebu koje je ista Jay-Z“. Moj fid je pokazivao gotovo samo najgoru vrstu smeća koju svi mi koji radimo u medijima izbacujemo i zbog čega bi nas trebalo biti stid. Senzacionalističko smeće. Sve sam lajkovao.
Na kraju mi se javio neko ko radi za Fejsbuk i želioje da me poveže sa njihovim PR odjeljenjem
Na kraju mi se javio neko ko radi za Fejsbuk i ko je primijetio moju aktivnost i želio da me poveže sa njihovim PR odjeljenjem.
Ali do tada sam već bio prestao s lajkovanjem, jer je jednostavno postalo nepodnošljivo. Pokušao sam izbrojati koliko sam stvari lajkovao gledajući svoj dnevnik aktivnosti, ali bilo je nemoguće - lajkovao sam na hiljade stvari - od čega je većina bila odvratna ili u najboljem slučaju banalna. Ali lajkovanjem svega, pretvorio sam Fejsbuk u mjesto na kojem nije bilo ničega što mi se sviđa. Iskreno, to mi se baš i nije svidjelo.
Na telefonu, za razliku od kompjutera, Fejsbuk bez ljudskog sadržaja
Iznenadio sam se i koliko se razlikuju fidovi na mobilnom i na desktopu, čak i kada sam ih gledao istovremeno. Do kraja prvog dana, primijetio sam da je na mobilnom moj fid bio potpuno očišćen od ljudskog sadržaja. Ipak, na desktopu – iako je većinom bio brendiran sadržaj, i dalje sam viđao stvari od prijetalja. Na tom malom, isparcelisanom ekranu, gdje je prostor tako dragocjen, Fejsbukovi roboti su zaključili da najbolji način da zadrže moju pažnju jeste da sakriju sve što je ljudsko i da mi samo prikazuju stvari koje su druge mašine izbacile. Uvrnuto.
Nudila mi se prilika da lajkujem neki post Buzzfeeda u kojem neki čovjek p le še i drugi koji me pita „Koji ste vi lik iz Titanika?”. U trećem postu Buzzfeed me obavještava da je „Plesač u pratnji Keti Peri muški slatkiš kakvog zaslužujete!”
(Izvorno na wired.com. Za „Buku“ prevela M. Plavšić)
Galerija
Bonus video:
