Najkraća definicija melodrame glasi: osujećena ljubavna veza. Ovo ljubavna ne odnosi se samo na muško-ženske odnose, već i na druge emotivne relacije - majke i ćerke, braće i sestara, dece, prijatelja i slično. Ono što je, međutim, kod melodrame zanimljivo jeste da ona, pored toga što nateruje suze na oči, najbolje od svih žanrova analizira društvo. U poremećenim, uskraćenim odnosima ljudi koji se vole najbolje se oslikavaju problemi koje pojedina društvena ustrojstva donose sa sobom.
Jedan od najvećih majstora melodrame Daglas Sirk u svojim filmovima možda je ponajbolje oslikao Ameriku 50-ih godina, zemlju u snažnom ekonomskom uzletu, ali socijalno i rasno sasvim podeljenu, s velikim lomovima unutar porodice. I, zbilja, kada danas pogledate Imitaciju života , sasvim vam je jasno kako je ta zemlja izgledala onda. Velike kuće s uredno pokošenim travnjacima, ogromni automobili i veseli rasni psi dekor su za naoko srećan život koji je, međutim, takav samo spolja.
U tom filmu glavni lik, koji tumači Lana Tarner, zbog karijere glumice zanemaruje ćerku, pa zbog toga za kućnu pomoćnicu uzima crnkinju, koja vremenom postaje deo njene porodice. Obema ženama, međutim, probleme stvaraju njihove ćerke. Jedna se zaljubljuje u majčinog momka, a druga, crnkinjino dete, zbog svog neobično svetlog tena pokušava da se predstavi kao belkinja i odriče se sopstvene majke.
Sirk razvija sve bolne teme u vezi s američkim društvom tog doba, sabrane u samom naslovu dela. Svi likovi, na neki način, imitiraju život; sve je sazdano na laži. Imitacija , na taj način, postaje paradigma američkog načina života , pa ova srceparajuća melodrama predstavlja jednu od najjačih kritika Amerike nastalih u za umetnike veoma opasnom vremenu Makartijevog lova na veštice.
Imitacija , kao veština, vezana je uglavnom za estradu i nema, smatra se, umetničku težinu. Na studijama glume ona se koristi kao faza u ovladavanju izgradnjom lika, ali samo kao pomagalo. Glumci imitatori po definiciji spadaju u one manje vredne. Po Platonu, mimezista (od Mimesis - podražavanje i odražavanje), osoba koja imitira druge, „najgora je od svoje vrste, jer je ona niko, obična maska i licemer”.
Kod nas se fenomen imitacije nije zadržao u oblasti zabave, već se proširio i na ostale delove društva, naročito na politiku. U vreme Miloševića, mnogi njegovi obožavaoci, sledbenici i, naročito, poltroni, do detalja su podražavali njegov način ponašanja, govor tela, intonaciju. Poneki su čak počeli i da liče na njega, nosili istu garderobu, češljali se kao on, pili ista pića. Nekima je to išlo lakše, a neki su u imitaciji vođe ispadali prilično smešni.
U Đinđićevo vreme, to se nastavilo. Samo što je Zoran bio filozof, s prilično bogatim rečnikom i specifičnim načinom izražavanja. Zbog toga su se njegovi epigoni ograničavali samo na podražavanje boje njegovog glasa i posebnu metriku njegovog govora. Mislili su da je dovoljno da govore kao on, a da će mudrost doći sama po sebi. To je, naravno, bila iluzija, pa je posle ubistva ovog velikog čoveka od DS-a ostala samo ljuštura koja se ubrzo raspala kao da je bila od paučine.
U sadašnjem vremenu veština imitiranja postala je uslov opstanka. Pošto je postalo jasno da je u Srbiji za golo preživljavanje neophodno postati deo vladajuće stranke, njeno celokupno članstvo, na više ili manje uspešan način, počelo je da imitira svoga vođu. Pored obaveznih izliva divljenja prema njemu, pažljivo se citiraju njegove misli, s akcentom da imitator o svemu tome nema svoj stav, nego da je za sve dovoljan Vučićev. Razna prenemaganja njegovih saradnika, koja za temu imaju samo nepogrešivost vođe, postaju do te mere providna i otužna da izazivaju samo suprotan efekat od željenog.
Posebnu priču prestavlja vođa nacije. Tu je reč, rekao bih, o imitaciji samog sebe. On, koji je već prošao jednu imitatorsku školu i polagao diplomski na temu „Moj idol Vojislav Šešelj”, okrenuo se za 180 stepeni i rešio da postane neko drugi, sasvim različit od onog Aleksandra Vučića iz vremena kad je biti radikal značilo držati nož u zubima. Sad je preko noći trebalo da postane jagnje. Ali, kako da to postigne bez dana glumačke škole?
Uz pomoć marketinške agencije, kojoj je posao da bilo koga dovede na vlast, on je izmislio novi lik borca za demokratiju, toleranciju i ostale evropske vrednosti. Ali, ono što mu je nedostajalo, a potrebno je svakom glumcu kad se uživljava u novi lik, bila je biografija ličnosti u koju je trebalo uskočiti. Tu je pred sobom imao prazan list papira. Onda je posegnuo za brzim rešenjem - imitacijom. Počeo je da imitira novog Vučića, izmišljenog.
Ispostavilo se da se taj novi lik prilično svideo narodnim masama. Nošen prvim uspesima, on je u beskrajnim nastupima u medijima počeo da veruje u ličnost koju je imitirao. Polako je počela da se gubi razlika između originala i kopije, sve je postalo imitacija života . Osim naših jadnih sudbina, naravno. Tu je reč o sasvim drugom dramskom žanru.
Autor je reditelj
Bonus video:
