Svi govore o Švedskoj kao prvoj zemlji koja pokušava da u najvećoj meri se vrati šestočasovnom radnom vremenu kao jedinom optimalnom koje predstavlja kompromis između poslovne efikasnosti i zadovoljenja ljudskih potreba za kvalitetnijim životom...
Međunarodna organizacija rada (ILO) sugeriše poslodavcima da osiguraju zaposlenima fleksibilno radno vreme, raznolikost, decentralizaciju i individualizaciju radnih sati. Dalje se kaže da efikasno organizovano i upotrebljeno vreme omogućava postizanje sve raznovrsnijih zahteva i poboljšanje kvaliteta rada. Veštim organizovanjem vremena izbegavaju se mnoge frustrirajuće situacije i efektivno se smanjuje neproduktivnost rada.
Kako sam u najvećoj meri svog rada i boravišta u EU, uviđam sve prednosti i mane bilo kog izbora radnog vremena od strane mnogih struktura u lancu privredne delatnosti. Bilo da je reč o radu u javnoj upravi ili o privatnom sektoru...
Prva evidentna stvar jeste da je cilj korporacije ili uprave da maksimalno bude okrenuta tržištu u svakom trenutku. Tehnologija je u tome mnogo pomogla. Međutim, potrebno je imati u vidu i specifičnosti odnosno sve različitosti među samim delatnostima. Tako i razumevanje da segment proizvodnje i prodaje određenih dobara i usluga ima svoje potrošače koji u različito vreme žele ili mogu da dođu do proizvoda.. Treba imati u vidu da je to sve zapravo lanac isprepletenosti privređivanja i konzumiranja, odnosno proizvodnje i potrošnje. Jer, u jednom trenutku nešto proizvodiš dok u drugom na nešto i trošiš.
Ono što možemo zaključiti je da u mnogo čemu najpre odlučuje standard građana određene države. Tako je možda i glupo upoređivati Srbiju, Crnu Goru i Nemačku ili neku drugu bogatiju zemlju. Jer po principu radnik radi onoliko koliko mu je potrebno da zadovolji najpre osnovne potrebe, i to je recimo u Nemačkoj lako ostvarivo, dok u Srbiji nije... A tamo gde nije, automatski se ugrađuju mehanizmi zloupotrebe i iskorišćavanje radnika. Recimo, dolazi do pojave da se prekovremeni rad ne uvrštava u adekvatno plaćanje ili se nikako ne plaća.
Međutim, ako bi smo izmakli sve razlike koje postoje po pitanju stope zaposlenosti i standarda u Nemačkoj i Srbiji i Crnoj Gori došli bismo do činjenice da opet postoji evidentna razlika.
U Nemačkoj ćete, recimo, retko pronaći proizvodnu firmu ili neku drugu da radi subotom i nedeljom... U Srbiji i Crnoj Gori se podrazumeva da se radi skoro obavezno - po običaju subotom, a čak neke rade i nedeljom... U Nemačkoj, recimo, nedeljom većina prodajnih objekata ne radi, dok u ove dve zemlje rade gotovo svi... itd.
Što se tiče iskorišćenosti radnika tokom radnog dana tu je za kompanije mnogo bolje u Nemačkoj. Većina u radnog vremena tamo organizovana je po principu od rada 8 do 12 pa pauza od sat vremena i nastavak s radom od 13 do 17 časova. Takođe, efikasnost je neuporedivo bolja u Nemačkoj nego u ove dve zemlje jer se težište efikasnosti usmerava na precizno vreme rada, hitrost radnika i kontrolu, dok se u Srbiji i Crnoj Gori ide na pomešanost poverenja usled nedostatka kontrole i preciznog vremena, koje opet često biva bez kontinuirane kontrole.
Postoji nekoliko analiza koje govore da u slučaju radnog vremena od 8 sati “u cugu” sa ugrađenom pauzom od 30 minuta, dolazi do odstupanja koje ukazuje na slabiju iskorišćenost radnika. Recimo, u Nemačkoj i u Srbiji i Crnoj Gori svaki radnik u toku 8 sati vremena dodatno potroši u proseku oko 40 minuta za kafu, cigaretu, telefoniranje, surfovanje, čatovanje, privatne delatnosti itd... Zatim, mnogi dolaze kasnije ili idu ranije s posla... Sve to na kraju ima i svoju finansijsku pozadinu.
Što se tiče rada u javnom sektoru, tu postoji mnogo prostora za zloupotrebe od strane radnika ali svakako je još gore ako se tome doda da svaku zloupotrebu radnika u javnom sektoru zapravo plaća svaki građanin kao poreski obveznik. Takođe, svako odstupanje u radu i efikasnosti od strane radnika u javnom sektoru povlači za sobom lažnu potrebu za dodatnim radnikom koga u Srbiji i Crnoj Gori po definiciji zapošljava određena stranka na vlasti. I zato se dolazi do magične cifre zaposlenih u javnom sektru za koju zapravo običan građanin ni ne zna koja je.
ZAKLJUČAK: Kada je reč o efikasnosti radnog vremena, treba uzeti u obzir o kojoj državi i kojoj snazi njene privrede je reč, kao i stopi nezaposlenosti i standarda građana. Takođe, potrebno je, u cilju maksimalne efikasnosti, zadovoljiti i osećanja i raspoloženje radnika da tu efikasnost i postigne. Dakle, u određenoj zemlji u zavisnosti od standarda građana radnik se opredeljuje za više radnih sati u nedelji ili manje. Za više radnih dana ili manje, sve u zavisnosti koliko mora da radi po cenu i maksimalne iscrpljenosti da bi sebi i svojoj porodici priuštio goli opstanak ili je reč o nešto kvalitetnijem životu. Svakako da se smanjenjem broja radnih sati neće postići efikasnost ako radnik sa svojim primanjem ne može prehraniti svoju porodicu, jer će on uz taj posao obavljati, usled skraćenog radnog vremena, još jedan posao i biti još umorniji...
Dakle, čak i u razvijenim zemljama postoji teza koja govori da u vreme recimo recesije, do koje često dolazi u slobodno tržišnoj ekonomiji, sistem sugerira smanjenje broja radnih sati tokom radnih dana u nedelji koje bi bilo propraćeno proporcionalnom smanjenju plaćanja, a sve u cilju da bi se u konačnici sačuvala radna mesta.
Kako god da okrenemo, dolazimo do bitnog pitanja: o kojoj to zemlji i kakvim privrednim kapacitetima te zemlje, odnosno standardu građana, mi zapravo govorimo i ima li li smisla govoriti o efikasnosti radnog vremena u Srbiji i Crnoj Gori?
Bonus video:
