Ne prihvatam ideju da svaki narod ima političare kakve zaslužuje. Politička kultura u Srbiji je nerazvijena zbog visokog praga tolerantnosti građana za nekompetentnost, neobrazovanost i koruptivnost političkog krema, uz njihov manjak brige za elementarne nacionalne interese države koju bi trebalo da zastupaju. U Srbiji mogu da prođu kriminalne afere, prostačke psovke, kafansko ponašanje u državnim institucijama, pa i incidenti u kojima ginu ljudi bez odgovarajuće kazne. To nije politička kultura koja je svojstvena Srbima, pa ni na Balkanu, već ona koju su nam „elite” odredile.
Ako pitate prosečnog Srbina da li misli da vođa treba da ima čvrstu ruku, uz spremnost da samovoljno odlučuje, ili bi trebalo da teži ka demokratskom odlučivanju, političar koji bi se odlučio za drugi pristup verovatno bi bio doživljavan kao slab, da ne upotrebim neku ružniju reč. Srbi vole autokratske vladare, reklo bi se. Međutim, Srbi istovremeno vole i da pljuju po diktatorima. Zašto? Zato što je politička kultura koja nam se nameće u direktnom konfliktu s rezultatima dominacije takve kulture koje osetimo u svakodnevnom životu. Na kraju se naša sudbina svodi na nadanje da će diktator da bude dobroćudan i, kako priča dalje ide, mi smo potpuno nemoćni da utičemo na tu kulturu.
Međutim, u SAD se dešava nešto što razbija bajku koja nam se servira. Donald Tramp, jedan od takmaca za republikanskog kandidata za predsednika SAD, preživljava skandal za skandalom, nazivajući Meksikance „silovateljima", a senatora Džona Mekejna „gubitnikom" zato što je bio zarobljenik u Vijetnamu i od nedavno širi i islamofobiju u SAD. Da li je neobična visoka popularnost Trampa u SAD? Nije.
Tramp je izuzetno inteligentan čovek koji je osetio momenat u kojem je Amerikancima dosadio kandidat po meri fokus grupa i u kojem su željni političara koji govori šta mu je na duši, pa makar se i ne slagali uvek s njim. Istovremeno su mnogi Amerikanci, koji se hrane antikomunističkom propagandom u velikoj meri još od Huverovog uspona, konačno prestali da se tresu od straha od reči „socijalizam” zahvaljujući Berniju Sandersu, senatoru iz Vermonta, koji je mnoge ubedio da postoje socijaldemokratske države u Evropi u kojima neke stvari mnogo bolje funkcionišu. Sanders, kao ozbiljan pretendent na poziciju demokratskog kandidata za predsednika SAD, svakako nije produkt onoga što su Amerikancima decenijama objašnjavale njihove službe o tome kako bi predsednik trebalo da izgleda, govori i razmišlja. Visokim rejtingom glavnih kandidata sa levice i desnice Amerikanci su dokazali da građani mogu da se pobune protiv političke kulture koja im je nametnuta. I to kulture koja se nameće uz pomoć najvećeg vojno-industrijskog kompleksa, najsofisticiranije filmske i medijske propagande i najbogatije bankarske i korporacijske elite. Osećaj revolta prema neoliberalnim elitama koji se razvija u prosečnom Amerikancu od doba Regana do doba Obame ispoljava se ne kroz artikulisanje argumetovanog odgovora na plutarhiju u kojoj žive, već okretanjem ka onim kandidatima koji bi pre jedne decenije na početku kampanje za predsednika odmah bili šutnuti na margine političkog delovanja i etiketirani kao fašisti i komunisti.
Da li to znači da je i nama potreban jedan Tramp ili Sanders? Svakako da već imamo mnogo netolerantnih populista i levičara koji pozivaju na revoluciju, te je nama, rekao bih, potrebnija politička kultura koja će omogućiti da naš prag tolerancije bude, recimo, na nivou Skandinavaca, pogotovo u liku švedske ministarke Mone Sahlin koja je podnela ostavku u vladi nakon što je koristila budžetska sredstva za kupovinu „toblerone” čokolade. Da bismo živeli u državi s visokim životnim standardima, moramo sami da podignemo standarde po kojima ocenjujemo političare. Ako, na primer, volimo poslanika Zorana Babića kad „lupi nešto pa ostane živ“, možemo da nastavimo da se slatko smejemo uz gledanje satiričnih jutjub klipova i emisija o takvim stvarima. Ali ako mislimo da su političari isuviše skupo plaćeni da bi nas samo zabavljali, a bez rezultata, takve ljude ćemo kažnjavati na izborima i, ako treba, borićemo se svim raspoloživim demokratskim sredstvima protiv njih, pa i na ulicama i trgovima, gde se odvijala izvorna demokratija antičke Grčke. Zaslužujemo bolje, a verujem da će nas politički instinkt uskoro usmeriti ka političkoj kulturi kakvu zaslužujemo.
Autor je filmski režiser i producent (Politika)
Bonus video:
