Dejtonski sporazum je uspešno doveo do kraja rata, ali njegove brojne mane sprečavaju pomirenje i čine BiH nefunkcionalnom
Veoma važno dostignuće Dejtona jeste to što je doveo do završetka četvorogodišnjeg ciklusa užasnog nasilja i zločina koji su se svakodnevno dešavali u celoj BiH – i to treba priznati.
Istovremeno treba da shvatimo da je to bio jedini važan cilj Zapada. Osnovne razlike, kako su ih videle tri glavne etničke grupe, koje su, na kraju krajeva, i dovele do rata, ostale su potpuno nerazrešene. Štaviše, zbog planskih politika brutalnih zločina sprovođenih tokom rata, te razlike su postale veće posle rata nego pre njegovog početka.Zapadnjacima je teško da shvate koliko su duboke ove podele i zato nam se čini da je teško zamisliti istinsko pomirenje u ovoj generaciji.
Navešću mali primer: pre rata bilo je 20 odsto „mešovitih” brakova između pojedinaca iz različitih etničkih grupa. Danas, 20 godina kasnije, taj postotak je gotovo nula.
Osnovni problem dejtonskih pregovarača jeste u činjenici da u ratu nije bilo jasnog pobednika ili gubitnika s kojim bi pregovarali. U većini ratova, bilo građanskih, bilo drugih, postoje pobednici i gubitnici (poput nacista) koji moraju prihvatiti uslove mira koje im nameću pobednici. Budući da to nije bio slučaj u BiH, Dejtonski sporazum bio je kao božićno drvce na kojem vise ukrasi postavljeni da zadovolje sve tri etničke grupe u svojim osnovnim ubeđenjima kako ne bi došlo do opasnosti da kasnije bilo koja od tri grupe bude „prisiljena” da prihvata promene koje smatraju neprihvatljivima. Ukratko rečeno, svaka strana dobila je sve što joj je bilo potrebno za podršku vlastitim političkim ciljevima. Barem tako kaže teorija.
Međutim, jedini način kako bi to stvarno moglo praktično da funkcioniše jeste u veštačkoj utopiji u glavama naivnih zapadnjaka, da se strane tog brutalnog rata – poput Nemačke i Francuske posle Drugog svetskog rata – usaglase da je potrebno pomirenje i saradnja zarad budućih generacija. S namerom da tu strategiju dodatno osnaži i da strane u BiH započnu s procesom pomirenja, Zapad je između ostalog ponudio i mogućnost članstva u EU i NATO. Ta strategija nije dovela do uspeha.
Drugi problem s Dejtonskim sporazumom jeste prisiljavanje Bošnjaka i Hrvata da nastave sa svojim sporazumom iz rata kojim je bio formiran entitet zvani Federacija BiH. To je velika greška. Trebalo je da Hrvati dobiju vlastiti entitet. Ako to možda ranije niste primetili, Federacija ne funkcioniše, kao ni većina kantona koji je čine.
Ono što sada imamo jeste „Sveto pismo” zvano „Dejton”, koji uopšte ne funkcioniše, niti će funkcionisati u izglednoj budućnosti. Ali on ne može biti ni promenjen bez saglasnosti sve tri etničke grupe – a to je nešto što se neće desiti. Zapad je u nekom trenutku, otprilike nakon deset godina od potpisivanja, shvatio svoju grešku i promenio pesmu iz „Dejton je svet” u „Dejton je samo privremeno rešenje koje nikad nije ni bilo planirano da traje nakon što istinski započne proces pomirenja”. Visoki predstavnik je onda, kako bi pomogao taj novi proces, započeo s vlastitim interpretacijama i reinterpretacijama i samog teksta Dejtonskog sporazuma i onog što je zamišljeno kao „Duh Dejtona”. I upravo je taj korak doveo do kontroverze oko referenduma u Republici Srpskoj.
I šta sada? Zapad i nema drugu mogućnost nego da nastavi da vozi na autopilotu svoju dvadesetogodišnju politiku podrške multietničkoj BiH zasnovanoj na Dejtonskom dogovoru unutar trenutnih granica. Usput rečeno, to znači da dokle god nema nasilja ili referenduma o statusnim promenama, Zapad neće puno mariti ako BiH ostane drugorazredna, zaostala i ekonomski nerazvijena zemlja čiji najbolji, najpametniji mladi ljudi beže u inostranstvo i čiji je životni standard pre bliži afričkom nego evropskom.
Bošnjački odgovor tome bio bi da su krvlju platili za svoju viziju ujedinjene BiH sa jakom centralnom vlašću i da su voljni i spremni suprotstaviti se bilo kakvoj značajnijoj pretnji tom konceptu.
Srbi vrebaju priliku da odu iz BiH i da dobiju šansu da uspostave vlastitu državu (od čega već, praktično, imaju, barem 80 odsto, kroz Republiku Srpsku).
Hrvati je napuštaju, pogleda uperenog ka Hrvatskoj, dok istovremeno sve više postaju manjina sa sve manjim uticajem u Federaciji.
Ukratko rečeno, Dejtonski sporazum je uspešno doveo do kraja rata, ali njegove brojne mane sprečavaju pomirenje i čine BiH nefunkcionalnom. Takva BiH uopšte nije stabilna i ima znatne mogućnosti za izbijanje nasilja. U svemu tome, gubitnici su obični građani. Jedino nisam siguran koga da proglasim pobednikom. Možda osoblje Kancelarije visokog predstavnika koje, i 20 godina posle završetka rata, i dalje svakog meseca prima pozamašne plate a da istovremeno bukvalno ne radi ništa.
Politika
Bonus video:
