Posmatraču sa strane, vrhunac sukoba i uzajamnog vređanja Grčke i njenih poverilaca izgleda kao logičan kraj jedne surove igre. Ogoljena je prava priroda spora o grčkim dugovima, i to nije prijatno saznanje: u pitanju su moć i demokratija, a ne novac i ekonomija.
Naravno, ekonomski rezultati programa koje je Trojka (EK, ECB i MMF) pre 5 godina nametnula Grčkoj su porazni: grčki BDP je pao za 25%. Ne sećam se nijedne svesno nametnute krize sa tako katastrofalnim posledicama: nezaposlenost mladih ljudi u Grčkoj je preko 60%.
Zapanjuje odbijanje Trojke da prizna odgovornost za svoje pogrešne prognoze i modele. Još više zapanjuju evropski lideri koji nisu naučili ništa. Trojka još uvek zahteva da Grčka ostvari primarni budžetski suficit (ne računajući kamate) od 3,5% BDP-a do 2018. Svetski ekonomisti se slažu da je njegova jedina svrha kažnjavanje Grčke, jer povinovanje ovom zahtevu vodi samo u dublju recesiju. Čak i uz restrukturiranje duga, Grčka ostaje u krizi - ako njeni građani na referendumu budu glasali za program štednje.
Kada je reč o pretvaranju velikog primarnog deficita u suficit, malo zemalja je postiglo ono što je Grčka uspela u poslednjih 5 godina. I poslednji grčki predlog je u velikoj meri izašao u susret poveriocima, uprkos ceni koju bi za to platili već napaćeni grčki građani. Treba naglasiti da do njih nije stiglo gotovo ništa od pozajmljenog novca. Veliki deo je vraćen poveriocima iz privatnog sektora, uključujući nemačke i francuske banke. Građani su dobili mrvice, ali su platili visoku cenu očuvanja bankarskih sistema ovih zemalja. Pri tome, MMF-u i drugim „javnim“ kreditorima novac koji traže nije potreban, u smislu da ako sve ostane po starom, ono što im bude vraćeno oni će ponovo pozajmiti Grčkoj.
Ponavljam, ne radi se o novcu, već o zloupotrebi „rokova“ radi kažnjavanja Grčke koja treba da prihvati neprihvatljivo - ne samo mere štednje, već i regresivnu kaznenu politiku. Zašto Evropa to čini?
Zašto su njeni lideri protiv referenduma i nekoliko dana odlaganja roka otplate kredita predviđene za 30. juni? Zar u Evropi nije najvažnija demokratija?
U januaru ove godine grčki građani su izglasali vladu koja je obećala da će prekinuti politiku štednje. Da se držala svog programa, ova vlada bi već odbila predlog Trojke. Ali ona je želela da građanima pruži priliku da odluče o pitanju važnom za njihovu budućnost. Pitanje legitimnosti ovog referenduma nespojivo je sa politikom evrozone, koja nikada nije bila naročito demokratski projekat. Većina vlada njenih članica nije tražila odobrenje svojih građana kada je svoj monetarni suverenitet predavala ECB-u. Švedska vlada je postavila to pitanje i njeni građani su rekli Ne. Oni su predvideli porast nezaposlenosti u slučaju da monetarnu politiku preuzme centralna banka fokusirana isključivo na inflaciju, a premalo na finansijsku stabilnost. To bi dovelo i do pada ekonomije, jer je ekonomski model evrozone zasnovan na odnosima moći i na štetu radnika.
Ovo čemu sada prisustvujemo, 16 godina posle osnivanja evrozone, je antiteza demokratije. Imamo evropske lidere koji žele pad Ciprasove levičarske vlade. I jeste neprijatno biti suočen sa vladom koja se protivi upravo onim politikama koje su doprinele porastu nejednakosti u mnogim razvijenim ekonomijama i koja želi da obuzda moć bogatih. Izgleda da evropski lideri veruju da će srušiti grčku vladu tako što će je primorati da prihvati sporazum suprotan svom mandatu.
Teško je dati savet kako grčki građani treba da glasaju na referendumu 5. jula. Obe alternative, glasanje za ili protiv Trojkinih uslova, teške su i rizične. Glas za bi beskrajno produžio krizu. Možda bi tek propala zemlja, koja je rasprodala svoju imovinu i koji su napustili svi mladi i pametni ljudi, konačno dobila oprost dugova; možda bi kao ekonomija srednjeg obima Grčka konačno dobila pomoć od
Svetske banke. I sve to se može zamisliti tek za 10 ili 20 godina.
Sa druge strane, glas protiv bi Grčkoj pružio šansu da u skladu sa svojom jakom demokratskom tradicijom preuzme svoju sudbinu u svoje ruke. Njeni građani bi dobili budućnost, možda ne tako slavnu kao prošlost, ali koja uliva nadu, za razliku od nepodnošljive sadašnjosti.
Znam kako bih ja glasao.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate, 2015.
(The Guardian; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)
Bonus video:
