Premijer Srbije je lik na političkoj pozornici, pa je samim tim i glumac, ali je i junak kojeg bi mogao da tumači profesionalni glumac u filmu. Za sasvim uverljivo i iskreno igranje lika premijera, glumac mora da razume svog junaka, čak i da ga voli, da veruje da svako od nas čini stvari misleći da radi dobro.
Tako lik predsednika SAD igra Kevin Spejsi u seriji „Kuća od karata” i poklanja pažnju najmanjim fizičkim aktivnostima, kao što je lupkanje prstenom o sto. Naš glumac analizira premijerovo strpljivo sedenje trinaest i po sati u sali Skupštine tokom diskusije o leks specijalisu. Glumac ovu samokontrolu posmatra kao performans, jer zna da je svaki nastup javne ličnosti projektovanje idealne slike o sebi. Pored umetnice Marine Abramović, još je u taboru naprednjaka Nikolićev štrajk glađu, primer upotrebe tela u političke svrhe. Ipak, važnije od premijerove sposobnosti da trpi je da razumemo motivaciju: on šalje poruku da je vredniji od kritičara, primer protestantske revnosti.
Glumac nastavlja istraživanje čitanjem premijerovog uskršnjeg teksta u Večernjim novostima u kojem slavi marljivost Đokovića i Džordana. Navodi broj izgubljenih mečeva i promašaja Letećeg Majkla koji ga nisu omeli da postane legendarni košarkaš. Pre svega, Džordan je prevazišao dosta veću prepreku kada nije primljen u srednjoškolski tim, ali uz rad i nagli fizički rast, stigao je do Univerziteta Severna Karolina, gde mu je trener bio veliki Din Smit. Prve sezone u Čikagu su bile teške, ali uz promene u timu sa Filom Džeksonom na čelu, Bulsi postaju pobednički tim. Ovo je daleko nijansiranija slika u kojoj rad nije jedini faktor, kao ni u slučaju Novaka - timski, stručni plan je osnova, a rad je način da se strategija sprovede. Drugim rečima, moguće je da radite puno, a da postignete vrlo malo ako se ne radi pametno i ako tim ne valja.
Premijer u svom tekstu upada u redukcionizam: motivacionu psihologiju za pojedince primenjuje na složeniji društveni problem Srbije. Zašto - pita se glumac. Zato što svoj lični preporod i zalaganje meša sa vođenjem zemlje. U negiranju sopstvenog ega zapravo ističe sebe, a ne institucije i strategiju. Kao ljudi koji su napadno skromni, razmišlja glumac. U „Ćirilici”, premijer nabraja kvalitete svetskih lidera jer od svakoga može nešto da nauči. Govori puno o sebi, a priču o drugima svodi na snagu, upornost, nepopustljivost i čvrstinu, što deluje narcisoidno. Zabrinjavajuće je što pominje i Orbana i Erdogana kao snažne vođe. Dakle, glumac tumači lik koji se ostvaruje u vremenu kada nema svetlih kontraprimera ni u vladi ni u domaćoj nazovi eliti, ni napolju, kada njegove ekonomske projekte podržava birokratizovani Brisel koji se već ogrešio o Evropljane i stvara uslove za lokalne autoritarizme.
Glumac preuzima stav vođe i veruje da je lik premijera jedini svetli primer u datim okolnostima. Kako se to glumi? Tako što se učitava loša namera u svako pitanje novinara ili suprotstavljanje - oni koji su protiv su kočničari i zli. Personalizuju se i politički potezi: lično će da zamoli šeika Muhameda da nam pomogne za jedan do dva helikoptera. Pri tom je El Abar za Arabijan biznis izjavio da za projekat Beograd na vodi njegova zemlja „ima poseban interes” i da on obavlja„patriotsku dužnost”. Da li ovo znači da se ne radi o čistom biznisu?
Glumac veruje da će budućnost pokazati da je njegov lik u pravu, kao u slučaju Ajfela ili Gazele. Ajfelov toranj je više džinovska skulptura, pa bi prigodnije poređenje bilo sa kontroverzom oko golotinje Pobednika kada je trebalo da bude postavljen na Terazijama. Zašto premijer ne pomene Braziliju kao veliki progresivni projekat Le Korbizjeovih učenika koji je potpuni promašaj, iako je nagrađivan? Kontraprimeri i medijska kritika bi razvodnili diskusiju, a premijer veruje da prava vlast ima hrabrosti da donosi nepopularne odluke, makar i grešila, i zato ističe trpeljivost.
Drugi likovi bi se u filmu nizali kao kod Gogolja. Tako je jedan opozicioni funkcioner protrčao na beogradskom polumaratonu kroz cilj iza mene, ali sam ga čuo da je zaokružio vreme na manje od mog. Slagao sebe za minut. Tako su i brojni političari zaokružili svoje biografije doktoratima. Promašaje će predstaviti kao uspehe. Sve je to performans za čitav ansambl glumaca.
Bio bi to film o ličnosti premijera i društvenom miljeu. Kopija filma bi kasnije nestala u privatizaciji kao što se događa sa fondom Avala filma (šest stotina naših vrednih ostvarenja!) za koje se vlast proglašava nenadležnom. Publika sedi i gleda ovaj film, čeka šta će da se desi sa Srbijom. U tom čekanju ne shvatamo da filmovi puno govore o samoj publici.
(Politika)
Bonus video:
