NATO rođendan na Trgu Republike u Podgorici, 4. aprila 2015. godine, kad su pustili onu djecu da prčkaju oko snajpera, najsramnija je i ujedno najgluplja marketinška akcija od nastanka tog žanra u našoj maloj zemlji.
Iživljavanje na zadatu temu polako se zahuktava i još ćemo gledati velikih gluposti. Marka Milačića ima da uhapse još pet puta - što mu u neku ruku sasvim odgovara. Kad bih vodio kampanju protiv Alijanse, ne bih se vadio iz zatvora, preklinjao bih policiju da me vezuje i tlači. NATO jeste muška tema i žanrovski smo u domenu očekivano junačkog diskursa. Ali da puste djecu da nišane i da to ode kao razglednica sa podgoričkog trga - to je prevazišlo najgora očekivanja, zgađen sam nad porukom koju ta slika nosi. Dok sirijska djeca dižu ruke ispred foto aparata, crnogorski đetići se tiskaju oko šmajsera i vrlje u dužničko ropstvo koje im se sprema.
Naci propaganda koristila je djecu, sovjetska propaganda, sve propagande su koristile djecu, i eto ih sad na našem trgu. Jadna djeca. Trebalo bi već da osjetiš jezu, dragi čitaoče, jer to se neko dobro zajebava sa tobom, čim privodi maloljetnike političkoj namjeni. Kao onih svetih dana kad se zaokruživalo referendumsko DA ili NE - vlast će pokušati istim mučkim marketingom da izazove efekat sudnjeg dana od kojeg čovjeka može da spasi samo NATO.
Pomno pratim kampanju ZA i PROTIV i pažljivo vagam čijem poštenju da se privolim. Vrlo sam neodlučan i sklon da emotivno brzam u zaključku, pa sam idealna žrtva budala koje drma postratni sindrom.
Mislim na anti NATO aktiviste. Naročito mi se gade jadnici koji smrt djece u Murinu koriste kao politički resurs. Koliko su puta izgovorili ta imena, svaki put sigurniji da je NATO zločin poenta debate. Niko normalan ne može da odgovori na pitanja koja otvara zločin nad djecom - zato oni misle da su jako angažovani što više puta lajkuju i šeruju ubistvo. Tu nema politike, to je emotivna ucjena. Na dječjem grobu crtaju političku mapu, manifest i ekonomsku budućnost zemlje, onda slušaju tišinu koja ostaje za njihovim tiradama i osjete moć, misle da su jako blizu pravdi i istini. U suštini, lože se na Putina i rusku vojnu glazbu - zaljubljeno beče u ruskog međeda kojeg su zalud dozivali devedesetih i izgubili sve moguće ratove.
Ubijena djeca iz Murina postala su uzrečica ultrasa koji se suštinski osjećaju potentno samo kad ih neko udari po dupetu, ali to neće sebi da priznaju. Kuda vodi taj ortodoksni mazohizam, vidjeli smo u zadnjem balkanskom ratu. Ovi sadašnji borci za svjetsku pravdu kao da su progutali pilulu i vratili se u prošlost - oni nama neznavenima sad objašnjavaju masone, Vatikan, da je Evropa prevara, da je Amerika beštija, mi smo zgroženi i treba da se samospalimo ispred ambasade Norveške zbog djece iz Murina i ako je moguće, otvorimo nekakav račun za kulturnu saradnju sa matuškom Rusijom.
Obje su se kampanje, i za i protiv NATO, već pokazale u svojoj bijedi. Internet je toliki demokrata da su svi dobili šansu. Problem je što te kampanje nemaju nikakvog smisla i krajnje svrhe. Crnogorsko društvo nije u stanju da govori, crnogorsko javno mnjenje nema pravila, nema kanalizaciju, fekalije izlaze na površinu bez plana. Naš mali NATO performans ne pohađaju visoki intelektualci, akademici se uglavnom spremaju za novu zgradu, pa odsudnu bitku za domovinu vode vladini propagandisti i fejsbuk inteligenti. To je ujedno i mjera racionalnosti političke odluke o NATO članstvu. Strasni putingaši, nasuprot hladnoj propagandi države u bankrotu.
Kad treba da se posjeti Brisel, doduše, nađe se lako javna ličnost da se ogrebe i obiđe sjedište Alijanse (do sad ih je putovalo oko 70); oduševe se na tim sesijama kako NATO spasava od zemljotresa i poplava - ali čim se vrate u Crnu Goru, propadnu u zemlju i neće da zucnu pred kamerama. Zato je Vladina reklamna kampanja u krizi, fali im živih pametnih ljudi, dok konkurencija ne patiše o mrtvima.
Kad se god neka velika istorijska debata vodi u medijima, kad se kampanje pokrenu na internetu, obično je to test inteligencije. Kampanje su za budale, reklame za mediokritete. Drži se iznad, tepam sebi i gasim televizor. Ali ovog puta mi je plan, kao što rekoh, da sve pomno pratim, da mi se toliko zgadi što živim u ovako ojađenoj zemlji i kad pogledam sebe u ogledalo, saznam precizno jesam li za NATO ili protiv. Moram da odlučim ko mi je gadan, a ko dosadan. Tu negdje, između gađenja i dosade, leži zec. Napregnimo se svi, ipak je budućnost djece u našim rukama. Kukala im majka.
Bonus video:
