N1h1, h5n1, h2, n3… Ne, ne, ma kakvi. Nisu virusi. Nije pandemija ptičijeg, ni svinjskog gripa, ni bolest ludih krava, ni (daleko bilo) sida… To je klasičan slučaj, udžbenički primer epidemije masovne - histerije. Dvadesetoro đaka u Šajkašu nije se otrovalo nikakvim gasom, niti nekim drugim štetnim isparivačem, utvrdila je nadležna državna medicinska ustanova.
A počelo je kataklizmično. Ko je pročitao naslove tipa: „Padali kao snoplje - masovno trovanje“, morao je da se „smrzne“. Verovatno da namera direktora Kliničkog centra Vojvodine dr Dragana Draškovića (koji je i načelnik Instituta za sudsku medicinu) nije bila da se bavi socijalnom patologijom i kao medicinski stručnjak opservira srpsko društvo. Ugledni profesor samo je hteo da objasni kako u medicini ne postoji nijedan toksin, otrov koji izaziva simptome o kojima slušamo poslednja dva dana, a povodom navodnog trovanja učenika u Šajkašu.
Dakle, nije bilo trovanja gasom. Ali trovanja je bilo, još jednog trovanja javnosti, još jednog trovanja društva… Izazvan slučajem koji ne silazi s naslovnih strana srpskih medija, profesor Drašković postavio je (verovatno nesvesno) dijagnozu - srpskog društva i time formulisao anomiju od koje boluje Srbija. Epidemiju masovne histerije.
Kako to zlokobno zvuči u državi smeštenoj u srcu Evrope, na sredini druge decenije trećeg milenijuma i u vreme kad Tesla Motors najavljuje bateriju koja će obezbediti nedeljnu energiju za kućne potrebe. Kao da se, bože mi oprosti, povampirio ser Džejms Džordž Frejzer, pa namerava da piše nastavak Zlatne grane, na primer zašto se u Srbiji baš sad mešaju magija i religija; ili kao da je Klod Levi-Stros ustao iz groba i došao u Srbiju da istražuje „misao u divljem stanju“, ne nekog primitivnog, nego današnjeg srpskog društva.
Zašto su šajkaški đaci pali u histeriju? Zašto su postali histerični? OŠ Isidora Sekulić i Šajkaš su kao mesto događaja verovatno slučajnost. Stanje srpskog društva je takvo da je bilo samo pitanje vremena kad će histerija postati - vidljiva (čir koji je pukao) u tolikom obimu da je ugledni medicinski stručnjak nazove udžbeničkim primerom „epidemije“. „Doživeo bih najveće iznenađenje u svom dugom životu, ako ovo nije slučaj masovne histerije“, kaže profesor Drašković.
Srbija je već duže vreme zahvaćena pandemijom histerije i nema oblasti društva koja njome nije zahvaćena. Parlament i odnosi političkih stranaka (vlast-opozicija) su histerični, mediji su histerični, čitava javna scena je histerična, toliko da s vremena na vreme izvozimo histeriju u susedstvo. Ako nije gas, onda histeriju izazivaju krediti u švajcarcima, dug u dolarima, štrajkovi, ubistva, kasapljenja, kanibalizam, tajkuni, Lazar Krstić, tajni računi, međunarodne zavere, Zaštitnik građana, opozicija, Albanci, komunalni policajci, prebijanja, porodično nasilje…
Srbija je društvo koga njegova (politička, verska, kulturna, intelektualna) elita dugo i pregnantno sprema za šamanski trans. „Mnogi kulturni obrasci koji se mogu naći u mitovima i jeziku, ukorenjeni su i u bazičnim strukturama svesti… Svojom nesvesnom delatnošću um nameće oblik sadržaju… Još ima oblasti gde su divlja misao, kao i divlje vrste, relativno zaštićeni“, rekao bi Klod Levi-Stros. I gde je „puklo“?
Pa, obično se kaže, tamo gde je „najtanje“. Na deci, na đacima. Adolescenti su, kaže nauka, skloni histeriji. Dijagnoza bolesnog društva nije nimalo naivna - tu imamo posla sa elementima socijalne patologije. Ili, da opet parafraziram Klod Levi-Strosa: u pitanju je naročiti slučaj, u još neispitanim sektorima društvenog života, u kojima zbog ravnodušnosti ili nemoći, a najčešće iz nepoznatih razloga, divlja misao još uvek cveta.
Ne znam šta je ministar prosvete Srđan Verbić imao na umu, ali njegovu izjavu bih uzeo za ozbiljno: „Slučaj u Šajkašu treba shvatiti kao opomenu“. Da se uskoro ne bi dogodilo da nam se deci priviđaju „gospe“ ili „beli anđeli“. A nama - beli miševi.
(Peščanik.net)
Bonus video:
