Podizanje zaštitinih zidova nije srednjovekovni izum koji je i dalje funkcionalan, kao točak, kako to reče američki predsednik Donald Tramp pravdajući svoju tvrdoglavost u natezanju sa Kongresom oko usvajanja budžeta za 2019. godinu. Sumeri su još pre pet hiljada i petsto godina zakotrljali prvi točak. Ni zidovi nisu bili sredjovekovna, već drevna novotarija.
Atinski tribun, vojskovođa i otac antičke demokratije Perikle bio je uveren da je Atinu u Prvom peloponeskom ratu, od napada Spartanaca, spasao zid koji se prostirao sve do luke u Pirej. Prvi granični “zaštitni zid” počeo je da diže, malo više od dva veka posle smrti Perikla, ujedinitelj Kine car Ćin Ši Huang. Reč je o Velikom kineskom zidu koji se i danas drži na temeljima, samo što ne drži na distanci od Centralne imperije strance već ih privlači, kao turistički magnet, na stotine hiljada svake godine.
Ko seje strah i mržnju konstruiše zidove. Ko širi nadu i veru u bolju budućnost gradi mostove i puteve. Stari Rimljani su napravili stotine hiljada kilometara puteva koji su ujedinili čitav poznati svet i tadašnje nacije. Bez putne mreže Rimljana ne bi mogla da se proširi tako brzo ni civilizacija, ni grčka kultura i kasnije hrišćanstvo.
Na vrhuncu svoje moći Rimljani su počeli da grade zidove najavljujući tako početak silazne putanje svoje imperije. Antoninov i Hadrijanov zid u Škotskoj i na severu Engleske bili su prvi signal slabosti moćnog carstva čiji su putevi bili žile kucavice civilizacije. Rimljani su vladali celom Evropom i Mediteranom a podigli su zid zbog malo brđana s prostora današnje Škotske. Svaki početak kraja se da naslutiti promenom narativa i malim simboličnim neprincipijelnostima koje često pogrešno budu zavedene kao fleksibilnost.
Prva polovina 20. veka je obeležena izgradnjom zidova i odbrambenih linija: Zigfridova linija u Nemačkoj, Mažino linija u Francuskoj, Staljinova linija u Sovjetskom savezu, čak smo i mi u Kraljevini Jugoslaviji napravili tzv. Rupnikovu liniju u Sloveniji prema Italiji.
Posle Drugog svetskog rata nicali su zidovi na svim kontinentima, osim Australije već dobro zaštićene okeanima. Između dve Koreje, Indije i Pakistana, Indije i Bangladeša, Bocvane i Zimbabvea. Na čitavu istočnu Evropu je pala gvozdena zavesa Berlinskim zidom u glavnom gradu Nemačke. Nikli su zidovi i prepreke koje razdvajaju već 45 godina dva Kipra, pravoslavni i muslimanski, odnosno grčki i turski.
Verski zidovi su podelili i Irsku. Prošlo je više od dve decenije od istorijskog sporazuma na Veliki petak, a zidovi u Belfastu, Londonderiju i drugim gradovima Severne Irske i dalje stoje, istina ukrašeni grafitima i muralima, i opominju da je sukub između protestanata i katolika samo zaustavljen, ali ne i okončan.
Kada je Berlinski zid pao pre 30 godina na planeti je postojalo samo 16 sličnih konstrukcija. Krah barijere između Zapada i Istoka je Fransisa Fukojamu navela na pogrešan trag o “kraju istorije”, ali nije prozrokovala domino efekat krunjenja drugih barijera. Naprotiv, počeli su da niču novi. Danas ih je oko sedamdeset na zemaljskoj kugli.
Američki predsednik Ronald Regan dok je teatralno u Berlinu pozivao sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova da obori Berlinski zid već je uveliko sa svojim saradnicima razmišljao o podizanju fizičkih prepreka prema Meksiku i ostatku Južne Amerike.
Prve kilometre zida sa Meksikom je postavio Reganov potpredsednik i naslednik Džordž Buš stariji u San Dijegu 1990. godine, uz opravdanje da zaštiti urbane sredine od “uvoza kriminala i kriminalaca” iz Meksika.
Gde je stao Buš, nastavio je demokratski predsednik Bil Klinton, a posle njega i Buš junior. Džordž W. Buš je uz podršku obe partije u Kongresu -glasali su i Hilari Klinton i budući američki predsednik Barak Obama - podigao više od hiljadu kilometara različitih vrsta barijera na granici sa Meksikom. Čak i da osvoji drugi mandat u Beloj kući Tramp ne bi mogao da stigne ni do kolena Bušu mlađem u “neimarskoj” trci.
U međuvremenu su izgrađeni zidovi ili barijere na granici između Bugarske i Turske, Maroko je digao barijere prema Zapadnoj Sahari, a Španci su opasali višeslojnim hipertehnološkim žičanim ogradama svoje enklave Seutu i Melilu. Barijere razdvajaju Kuvajt i Irak, Saudijsku Arabiju i Jemen i Oman i Ujedinjene Arapske Emirate. Barijere su nikle i u nekadašnjoj Indokini između Tajlanda i Malezije i bivših sovjetskih republika Uzbekistana i Tadžikistana. Najviše buke, na planetarnom nivou, se diglo oko izgradnje zida između Izraela i palestinskih teritorija, uz korišćenje bezbednosnih razloga kao opravdanja od izraelskih vlasti u Jerusalimu.
Na kraju se i Srbija probudila sa žičanom ogradom koju su podigli Mađari duž 175 kilometara granice.
Atinski zid, sve do Pireja, nije spasao Atinjane od poraza u Drugom peloponeskom ratu. Hadrijanov zid nije dugo zadržavao brđane iz Škotske. Mongoli su na kraju prodrli u Kinu, uprkos Velikom kineskom zidu. Da ne govorimo o zidovima koje je istorija ismejala: Rupnikovu, Staljinovu, Zigfridovu ili mnogo poznatiju Mažino liniju, spomenik francuskj gluposti. Ali, čak i kada nema neke Belgije da se zaobiđe kojekakva Mažino linija, svaki zid ima svoju Kerkaportu.
Ništa nije večno i nema zida koji može sačuvati grad, narod, državu ili civilizaciju. Samo zidovi u glavama su nepropusni dok se zalivaju. Vizantijsko carstvo je trajalo hiljadu godina. Od Konstantinopolja, drugog Rima, ni ime nije ostalo, čak i mi ga zovemo Istanbulom, zbog te male, zaboravljene kapije, Kerkaporte. A da je nije bilo i da Turci nisu osvojili Konstantinopolj i Vizantiju prekinuvši “Puteve svile” sa Indijom i Kinom, španski, portugalski i britanski moreplovci ne bi tražili novi put za Indiju, ne bi bilo renesanse Zapada i ko zna kada bi pronašli Ameriku.
Bonus video:
