Da li je traženje krivca ujedno i jedina naša aktivnost, zapravo naš izgovor i bekstvo od lične odgovornosti za sve što nam se dešava i da li naša pasivnost u odnosu na ključna i egzistencionalna pitanja zapravo danas predstavlja odraz naše spremnosti na žrtvu, zbog svih propuštenih prilika za sprečavanje istog?
Po svemu sudeći, odgovor glasi - DA. Zapitajmo se, svi, šta nam je zapravo svih ovih godina bilo najvažnije?
Krivimo strane zemlje koje su nam zbog radi svojih interesa nametnule sve. Političke stranke i lopove među njima, prevrtljivce i jeftine duše. Kažemo, opljačkali su nas političari i tajkuni kroz privatizaciju, ostavili bez posla i zajedničke imovine, uzeli su nam sve. Nameću nam liberalne zakone o radu. Dok za to vreme traženja krivca, uzmimo za primer bez ikakve zle namere - u stanju smo gotovo svi da sve u trenutku ostavimo i gledamo puna četiri sata našeg sportistu u induvidualnom i komercijalnom sportu. Nije bitno, juče je to možda bio koncert neke estradne umetnice. U svakom slučaju, na tim mestima zabave, nas se, za čas, okupi stotine hiljada, pa i miliona ako treba.
A gde smo u tolikom broju u našim pobedama, gde smo za naše probleme, za egzistenciju, solidarnost i naše dobro, za budućnost naše dece, gde smo bili, da sve to sprečimo, ili kaznimo ako smo znali da postoje krivci, umesto da nemo posmatramo i pokazujemo prstom u druge kao krivce, ili čak pojedinačno i grupno u tome učestvujemo.
Gde smo u toliko velikom broju tamo gde bi trebalo da budemo? Navešću samo jedan od primera: recimo - porez ili poskupljenja. Porez je cena koju smo mi kao društvo u jednoj državi spremni da platimo za usluge koje dobijamo od te države, čije predstavnike u upravi smo birali. Poskupljenje struje, koje elektroprivrede smo vlasnici, opet je odluka ljudi koje smo mi birali da istom upravljaju. Dakle, ako nam neko poskupljenjem, i to visokim, od recimo 30 odsto, nasuprot inflaciji koja je bila u godišnjem proseku oko 5 odsto, svesno hoće smanjiti našu kupovnu moć i drastično umanjiti naše šanse za opstanak, a mi se istom drastičnom merom tome ne suprostavimo, već kao većina, radije gledamo neku zabavnu utakmicu - šta se to s nama dešava, kakvi smo to mi?
Da li smo društvo zadovoljavajućeg standarda? Je l' nama sve u redu? Da li je normalno, da se nekolicina naših sugrađana, koji se ne mire sa tim, i mnogim drugim nametima i ograničenjima, okupila ispred neke državne institucije proglasi ludom, gubavom i remetilačkom? A mi, ogromna većina, za čija se verovatno prava i oni, u većini slučajeva, bore, prolazimo pored njih kao da ne postoje. Šetkamo se i ispunjavamo prostor neke prometne ulice, ili prostora neke druge zabave, poput raznih koncerata estradnih pevačica.
Pitamo se, gde je akademija nauka, gde su profesori i učitelji, zar oni ne bi trebalo sa svojim intelektualnim potencijalom prvi da ukažu na eventualnu povredu profesije na štetu države i društva, pozovu i stanu ispred svog naroda? Da, to je tačno, ali oni u svom strahu iako znaju da su im prihodi nedovoljni za pristojan život, ali redovni, jer su prikopčani na poreska davanja i visoke cene, misle da mogu vrlo brzo biti u našoj situaciji. Zato su uprkos svemu odlučili spustiti limit svog dostojanstva i ćutati, prolongirati i tako opstati. Koliko u svemu greše, to ne znamo, ali da se kojim slučajem i protivu nečega pobune, nekakve zloupotrebe ili umanjenja prava, teško da bi smo ih u dovoljnom broju podržali, a naročito ako se u vreme njihove bune odigrava nekakva utakmica ili zabava. Jednostavno, problem za stanje u kome smo, boravi u svima nama, i krivci smo mi.
U svemu ovome izgleda da nije samo problem, niti su samo krivci na vlasti što se prema zemlji i narodu ovako ponašaju. Tačno je da je dobar deo njih podlegao svemu i svačemu. Ali smo im mi to na izborima dozvolili, dozvolili smo negativnu selekciju u najvećij meri, i danas im svojim ponašanjem, svojom letargijom i pasivnošću sve dozvoljavamo. Dakle, ako se prema sebi ponašamo, ovako kako se ponašamo, zašto mislimo da su oni, koje smo birali i koje navodno trpimo, gori od nas, zar oni nisu samo deo nas, naša iver?
Rešenje je na izgled teoretski jednostavno, ali u praksi je to izgleda za sve nas jako teško, teško nam je, da prestanemo tražiti krivce u drugima i potražiti i potisnuti istog u sebi. Da prestanemo dalje podnositi žrtvu za sve ranije propuštene prilike. To će biti onda, kada se svi trgnemo i umesto lične zabave na račun krivca u nama, koji nas je zaposeo, damo prioritet i šansu našem zdravom razumu, koji je do sada očigledno bio u drugom planu. Koji će, zatim, drugačijim pristupom konačno rešavati stvari koje su u interesu svih nas, naše dece i naše zemlje.
Bonus video:
