Ukrajinska kriza imaće značajne posljedice na budućnost evropske periferije, koja sada sve više postaje arena za borbu suparničkih sila. Buduća struktura međunarodnog sistema na obodu Evrope vjerovatno će postati bipolarna, sa značajnim elementima multipolarizma. Evropsko jezgro - uključujući i teritoriju aktuelne EU - najvjerovatnije će ostati unipolarno, s tim da EU bude „glavni dasa“ u političkom smislu, a NATO u bezbjednosnom. Međutim, i ovo bi moglo biti dovedeno u pitanje u Baltičkim zemljama, ukoliko Rusija nastavi da se ponaša kao rivalski hegemon na postsovjetskom prostoru.
Do sada je bila usredsređena na ono što bi se moglo nazvati „rusosferom“, ali istorijski narativ koji u posljednje vrijeme koristi predsjednik Putin pokazuje da Rusiju i dalje pogađa ekspanzija Zapada na Istočnu Evropu iz 1990-ih. To, takođe, čini tri baltičke zemlje potencijalno ranjivim.
Nova bipolarna ili multipolarna struktura politike susjedstva EU ohrabriće sve zemlje kandidate da ponovo razmisle o sopstvenim pozicijama. Još od 1989. godine, EU je imala ulogu magneta koji je snažnu uticao na orijentaciju unutrašnje i spoljne politike bivših zemalja Istočne Evrope. Nije bilo prave alternative, osim de facto izopštenosti. Put ka EU ličio je na bob takmičenje.
Sve što je timovima bilo potrebno je snažan početni zamah i da ne koriste kočnice dok bob ubrzava na stazi koja mu sama određuje pravac uz pomoć inercije. Razlika je samo bila u prolaznom vremenu, ali ne i u putu kojim se ide, ni krajnjoj destinaciji. Alternative članstvu u EU nije bilo - svako skretanje s bob staze izazvalo bi prevrtanje sa potencijalno opasnim posljedicama.
Međutim, stvari su se sada promijenile. Prvi put od 1989, EU ne može samo stalno da odlučuje o tome gdje će joj biti istočne granice. Suočena sa ovim izazovom, EU bi mogla prosto da poželi da prihvati nove okolnosti i da odustane od politike proširenja - makar što se tiče istoka.
Evropska unija bi mogla da se okrene nekada popularnom (a sada pomalo zaboravljenom) konceptu „dublje, a ne šire“ Evrope. One članice EU koje su skeptične prema daljem proširenju - a takvih je mnogo - možda čak potajno i pozdravljaju novu moć Rusije.
Ali šta da se radi sa ostatkom Zapadnog Balkana? EU je načinila značajne korake ka inkluziji zemalja kandidata. Nikada nije odustala od solunskog obećanja.
Ipak, kriterijumi koje postavlja prema svim zemljama koje čekaju da se pridruže EU su nerealni. Unija ne može da očekuje da će BiH, Makedonija, pa čak i Srbija i Kosovo, dostići standarde jedne Finske ili Švedske kako bi postale članice. Ove zemlje su specifične iz mnogo razloga, uključujući i još prisutne posljedice rata, pitanja identiteta, kao i zbog multietničkog sastava. Prema gotovo svim kriterijumima, one više liče Kipru, nego Finskoj i kriterijumi za članstvo treba to da uzmu u obzir.
Pristup koji je više „po mjeri“ pomogao bi brzoj inkluziji ovih zemalja. Ukoliko bi predugo ostale izvan Unije, mogle bi početi da se igraju politike neutralnosti (u stilu drugog hladnog rata) između novog evropskog Istoka (Rusija) i novog Zapada (EU). No ne treba zaboraviti ni ulogu drugih neevropskih igrača na Balkanu: SAD i Turske. Ukoliko ne integriše cijeli ostatak zapadnog balkana, EU rizikuje da se u ovom turbulentnom regionu poveća politički, ekonomski i bezbjednosni uticaj ova tri aktera izvan EU.
Da li EU zaista želi „ostrvo“ u Evropi koje će biti nezadovoljno jer ga je Unija odbila i na kome će Rusija, SAD i Turska igrati ključnu ulogu?
Ipak, čini se da EU zagovara pooštravanje, a ne ublažavanje kriterijuma za pridruženje ovih zemalja. Ova politika je rizična i treba je mijenjati. Umjesto nametanja kriterijuma koje ove zemlje jednostavno ne mogu da ispune bez rizika po sopstvenu stabilnost, EU treba da snizi prag i da im otvori vrata iako ne ispunjavaju sve kriterijume.
Zemlje kandidati sa Zapadnog Balkana biće samo gore ukoliko ostanu izvan EU. One će popraviti stanje ekonomije i demokratije samo ukoliko budu potpuno integrisane, a ne ostavljene u dugoročnom limbu između novog Zapada i novog Istoka. Ni jedna od njih ne predstavlja značajan rizik po stabilnost EU, čak i da joj se sjutra pridruže.
Dug proces pridruživanja ne znači da će na kraju puta zemlje koje uđu u Uniju biti u mnogo boljem stanju; samo uporedite one koje su ušle u EU 2004. sa Rumunijom i Bigarskom (2007.) i Hrvatskom (2013.). Kako pokazuju nedavne studije o procesu unutrašnje transformacije, veći dio onoga što je u završnim izvještajima EU tretirala kao „ozbiljne reforme“ ispostavilo se da nije više od „uspješne simulacije“. To će se vjerovatno ponoviti i sa ostalim kanddatima sa Zapadnog Balkana.
Dakle, ima li neke poente u insistiranju na dugom pristupanju koje bi neke od ovih zemalja pretvorilo u „novu Tursku“ koja toliko dugo čeka na članstvo u EU?
Kao odgovor na ukrajinsku krizu, EU treba da ubrza proširenje na Zapadni Balkan. Trebalo bi ponuditi jasnu perspektivu članstva svim zemljama u roku trajanja dva redovna mandata njihovih političara - dakle, u roku od 8-10 godina. Priroda demokratije podstiče političare da razmišljaju o onome što je realno u okviru sopstvenog mandata. Samo u izuzetnim slučajevima ih može privući nešto što ne može uspjeti dok su oni na vlasti.
Mnogo je veći rizik za Evropu da 20 miliona stanovnika Zapadnog Balkana drži izvan EU, nego da ih integriše u EU. Na kraju krajeva, Ukrajina ima duplo veći broj stanovnika i - kako se ispostavilo - zemlja je sa mnogo više rizika. A EU ipak nagovještava mogući status kandidata za tu zemlju.
Završetak započetog posla na Balkanu trebalo bi da bude glavni prioritet za EU - naročito u ovim novim okolnostima.
Preuzeto sa bloga balkansineurope.org. Blog je zajednicka inicijativa Centra za studije o Jugoistocnoj Evropi Univerziteta u Grazu i Evropskog fonda za Balkan
Bonus video:
