Reforme, reformatori - samo su izrazi koje su koristile gotovo sve dosadašnje vlade u Srbiji, ali i u čitavom regionu. Istina je da od reformi, ni nalik reformama, koje bi promenile na bolje opšte stanje u društvu nije bilo ništa. Opšti utisak je kada je reč o nužnim reformama, da su vlade to pitanje, i kada su mogle rešavati, ostavljale za vreme eventualnog ulaska zemlje u Evropsku uniju. Za to vreme, političke elite kojima su bila puna usta EU baštinile su sve blagodeti koje sa sobom donosi vlast. Dovoljno je bilo samo biti na kursu puta ka EU. Međutim, gde je tu obaveza pred svojom državom i svojim građanima za bolje uslove života za sve? Gde je tu obaveza prema našoj deci i zašto već odavno trošimo njihovu budućnost?
Rad svih Vlada obeležilo je visoko zaduživanje. Vlade su se za potrebe svog opstanka i pokrivanja svojih slabih angažovanja i sposobnosti u svojim privredama, a na putu ka EU sve više zaduživale. Danas je to jasno kao dan, jer je opšta trka za sredstvima i investitorima na inostranim tržištima. Cena tih kredita ili investicija gotovo da više nije ni bitna (da li u visokoj kamati ili nekom nacionalnom resursu) bitno je da se što duže opstane na vlasti, odnosno dok je god zaduživanja i resursa.
Dakle, stvari su vrlo jasne: „O reformama treba govoriti, ali iste nikako i sprovoditi“.
Privrede su mahom stale, likvidnosti nema, državne kase se sve slabije pune dok je rebalans budžeta postao neizostavan gotovo za svaku vladu. A građani su u sve težoj situaciji. Opšta nezaposlenost i sve manji izgledi za mirnu budućnost su na sceni. Građani sve teže svoju socijalnu situaciju mogu nahraniti onim što im vlade nude. A nude im sebe svakodnevno na TV ekranima. Kako govore o svojim navodnim pobedama, svojoj brizi tobože za narod, borbama protiv loših poriva u društvu, kao i uspeha oko rešavanja određenih zadatih tačaka, koje su im spremili iz centrale EU.
Nije ni čudo što građani, možda i s pravom, funkcionisanje države stavljaju u ulogu "parazita" i otvoreno traže da se finansiranje države vrati u tradicionalne okvire odnoso finansirati samo administrativne troškove i troškove kao što su bezbednost, školstvo i zdravstvo. A to nije dobro, jer isključuje ekonomsko podsticajne potrebe. Građani s pravom ovo traže jer su ta sredstva uzeta putem poreza i drugih javnih prihoda od njih u najvećoj meri svih ovih godina zloupotrebljivana, odnosno privatizovana, korišćena mahom privatno umesto kolektivno, što u ostalom i pokazuju gotovo propale ekonomije.
Dakle, za sve vlade očigledno je bilo teško voditi privredu, a da se u njoj ništa ne radi. Teško je imati viši procenat podrške kod svojih građana a s druge strane zaista sprovoditi reforme. Isto koliko je i danas manje teško jedno pričati u predizbornim kampanjama, a drugo raditi kada se dođe na vlast. A zbog svih zloupotreba i neracionalnog trošenja sredstava svih poreskih obveznika na izbore mahom i odavno izlaze samo zainteresovane strane, odnosno uglavnom oni koji su na bilo koji način prikopčani na državni sistem, zapravo budžet države. A to čini manji procenat biračkog tela, koji zatim svojim glasom upravlja onim većim koji se odavno mršti na svaku pomisao na političare koji mnogo govore a kasnije ništa u opštem interesu ne rade. I tako u krug, dok zemlje i opšta dobra svih građana sve više propadaju.
Zbog toga vrlo je moguće da jedini i pravi odgovor na pitanje - dokle će moći ovako, leži na kraju ovakvog procesa. Taj kraj, po tendenciji prilika je veoma blizu. On je neizvestan i ima veze s bankrotom. Samo je pitanje, koliko će i da li će taj kraj biti miran.
Bonus video:
