Da li se sa novcem građana - poreskih obveznika, pravilno upravlja, da li i koliko se od tog novca finansiraju stvari (prisilna prerasodela prihoda) koje izlaze iz okvira pružanja usluga i javnih dobara od opšteg interesa, kao što su razne subvencije, dotacije, itd?... Koliko u javnom sektoru ima viška zaposlenih, i onih koji imaju više primanja po raznim osnovama, ali i viša primanja u odnosu na realni sektor? Zašto izostaje privredni razvoj?
Ovo su pitanja koja se u poslednje vreme sve češće spominju, jer je ekonomska situacija u mnogim zemljama na ivici usijanja. Spominju se razni ekonomski lekovi, ali još izostaju relevantni rezultati, ključni i primenjivi potezi. Ono što je za mene i mnoge ekonomiste notorno, ogleda se u sledećem:
Zbog loše ekonomske situacije raširena je korupcija i zbog nje postoji prekomerno, nekontrolisano i neplansko trošenje budžetskih sredstava. Usled rasta rashoda država sve više upada u budžetski deficit. Prihodovana strana, ali i izlazak iz nestabilnosti i krize, izostaje zbog nepostojanja politike razvoja, delimičmo i zbog ograničavanja namenske potrošnje i tražnje odnosno restriktivne monetarne i fiskalne politike, koju država primenjuje po predlogu MMF i ostalih finansijskih svetskih centara moći.
Međutim, taj model u uslovima recesije možda jeste primenjiv i daje određene rezultate kod razvijenih država, dok kod zemalja u razvoju ovaj model ostavlja za sobom pustoš i raspad ekonomije. Pre svega iz razloga, jer ove zemlje imaju slabu monetizaciju privrede, sve veću kreditnu zavisnost od banaka iz inostranstva, slabo razvijeno finansijsko tržište, neravnotežu u spoljnotrgovinskim odnosima, platnim bilansima i u pogledu štednje i investicija, visoku kamatnu stopu, što je usled niskog per capita dohodka i štednje inflaciju tražnje gotovo pretvorilo u inflaciju troškova, na kraju i postojanje činjenice, da sve veće kamatne obaveze na spoljne dugove skoro prevazilaze i sam rast privrede.
Dakle, država je svo vreme umesto razvojne politike zapravo sprovodila stabilizacionu politiku. To podržava MMF i Svetska banka za obnovu i razvoj. Strani kreditori traže da se kreditne obaveze redovno servisiraju, a da bi se to ostvarilo postoji jasna usvojena platforma i principi neoliberalne doktrine čistog slobodnog tržišta i novog monetarizma, koji se moraju poštovati. Traži se smanjenje javnih rashoda (smanjenje plata u javnom sektoru kao i otpuštanja, smanjenje subvencija državnim preduzećima, ali i izlazak države iz istih), kao i fleksibilnost na tržištu rada.
Međutim, ovde treba napomenuti, iako se od mnogih zemalja u razvoju to traži, da danas čistog neoliberalnog kapitalizma nigde u svetu nema (prisutni su brojni primeri državnog intervencionizma). Takođe treba napomenuti, da multiplikatorom promene naročito kod razvijenih zemalja, a kamoli kod zemalja u razvoju, nije dokazano da javna potrošnja (oslanja se u proseku na 40 do 50 odsto, učešća u BDP-u), smanjenjem za recimo 1 odsto, postiže smanjenje BDP-a, za 0,5 odsto, već je dokazano da se postižu čak i suprotni rezultati i to isključivo zbog socijalne preferencije koju sa sobom nosi javna potrošnja.
Dalje, država teško izlazi iz javnih preduzeća, jer njih vode - uglavnom po postizbornom deobnom kolaču - političari, a ne profesionalci - kako bi trebalo. Tu postoji najbolji način za nekontrolisan odliv javnih prihoda putem subvencija, pri čemu se između ostalog i političari i njihove stranke enormno bogate. Zato se političari - kada se spomene od strane MMF - da bi država trebalo da izađe iz vlasništva ovih preuzeća, više nego često seti „nacionale potrebe“, da se neki resursi moraju sačuvati, za što građani imaju razumevanja i po cenu odliva sredstava na održavanje takvih političko vođenih neprofitnih sistema.
Takođe, država se često vadi i primerom - kako navodno s tim preduzećima kupuje socijalni mir, što u osnovi nije sasvim tačno, jer da je državi stalo da tih preduzeća - u pogledu njihove profitabilnosti, njima bi upravljali profesionalci, a ne političari. Da je državi zaista stalo do tih i svih onih preduzeća koja je država tako reći preko noci grubo privatizovala, ona nebi dozvolila da ih za jeftin novac kupe domaći tajkuni, ili strani sumnjivi investitori, koji sa delatonošću tih preduzeća nikada nisu imali kontakta, ali po svemu sudeći ni sa novcem, jer su taj novac dobijali od banaka na osnovu kapitala koji su kupovali.
Država je sva preduzeća trebalo, putem kredita, da proda radnicima koji bi taj kapital uložili u svoje razvojne fondove, kao svoj akcionarski kapital, što bi otvorilo proces revitalizacije i domaćih poslovnih banaka. Ta preduzeća niko bolje ne bi mogao voditi od onih koji su tu već radili, ali niko nije imao ni veća prava da kupi ta preduzeća od onih koji su ta preduzeća i stvarali i kroz svoj radni vek već nekoliko puta obnovili. Postojala bi rigorozna kontrola i odgovornost onih koji upravljaju, ali i kontrola kretanja kapitala u tim preduzećima. Dakle, vlastima nikada nije iskreno stalo do tih preduzeća, i zato se ona umesto svega toga najpre okreće poreskoj presiji i povećanju opterećenja već odavno osiromašenih i obespravljenih građana, što nikako nije dobro, pa ni kao rešenje za privredni razvoj zemlje.
Živimo u vremenu kada je normalno da vlada ima budžetski fijasko, iako iza svakog rebalansa budžeta zapravo se krije nesposobnost ili nespremnost vlade, da se suoči sa realnim ekonomskim problemima, njeno odlaganje rešavanja privrednog rasta, nezaposlenosti i životnog standarda građana, što sve ukupno ukazuje na nameru vlade da te probleme ostavi na rešavanje nekom drugom, za neko buduće vreme, koje kako bude prolazilo nosi sa sobom sve veću i veću cena za sve građane.
Umesto zaključka: Žalosno je što se niko danas u ime građana ne bori za smanjenje svih poreskih nameta, naročito nameta na primanja, pravo na dostojanstven život i njihova veća socijalna prava. Međutim građani, u svojim rukama imaju legalno i demokratsko sredstvo (okupljanje oko zajedničkog cilja)sa kojim se može izvršiti pritisak na vlast i političare, da se ponašaju odgovorno i bez obzira za koji su se ekonomski model opredelili, da bi umanjili sve veća gotovo neizdrživa opterećenja, koja ih sve više stežu. Zato je za sve građane, veoma važno, da traže transparentnost i racionalnost u pogledu trošenja njihovih sredstva od strane države, jer kako smo rekli; u slučaju većih državnih rashoda od ostvarenih prihoda država poseže za dodatnom poreskom presijom nad građanima, ili dodatnim inozaduživanjem. A kada se država zadužuje, ona to zapravo čini na račun svojih građana i budućnosti njihove dece, koja će te dugove morati vraćati. Zato je važno građane što češće na sve ovo podsećati.
Bonus video:
