Milo: Gospodine Drago, Milo Đukanović je na vezi.
Drago: (Ushićen, viče) Milo, to si stvarno ti?! Pardon gospodine Milo. Mislio sam: Vi, Vi. Iznenadili ste me. Omaklo se. Milo, neopisivo mi je drago što Vas čujem.
Milo: Drago, meni je drago. Ne moraš me persirati. Možemo na “ti”.
Drago: Kako da ne Milo. Na “ti” ćemo, na “ti”. Naši smo. Toliko sam puta mislio na tebe svih ovih dana. Nijesi svjestan što proživljavam. Kroz šta prolazim. Pljuje me ko stigne. Lijepe mi posmrtnice. Ogovaraju. Pišu svašta. Znaš…
(počinje da plače)
Milo: Znam Drago, znam… Nemoj tako. Pa ja sam uz tebe. Zar ti je neko drugi važniji. Pričaš sa Milom, Drago, čovječe!
(rida)
Milo: Da li si svjestan da u suštini radiš najbolju stvar za Crnu Goru. Ne za mene ili tebe nego za našu državu. Pa zamisli kroz šta sve ja prolazim posljednjih dvije decenije. Ajde zamisli. Koliko trpim od ovih zavidnika koji ne mogu da podnesu što sam ovoliko na vlasti pa me na sva zvona blate. I ne samo mene nego i moga Blaža, i moju Anu, i moga Aca... Pričaju da sam kriminalac i mafijaš. Ja?! Zamisli – ja! Priučeni novinari i neostvareni profesori. Miševi Drago, to su obični miševi… Ne obaziri se na njih.
Drago: (jedva uspijeva da progovori) Znam Milo, znam. Potpuno si u pravu. Hvala ti, ali teško je. Kako ti uspijevaš. Kako?!
(opet počinje da plače)
Milo: Ne plači Drago, nema razloga. Oni te opanjkavaju jer ti zavide. Voljeli bi da budu na tvom mjestu. Da budu Drago. Jer: dobio si sve što si tražio, dobićeš još i ono što ti je (nerazumljivo, mrmlja neko ime) obećao. Čuo sam se i sa Branom u vezi toga. Pozvaće te Nada Martinović za detalje. Ona ti je glavna za Nikšić, pa ćeš sve sa njom. Nemaš brige. Završeno ti je sve. Tvoji će biti mirni do kraja života. Što ćeš više Drago?! To ti zaslužuješ. Zadužio si Nikšić, Drago… Ne plači više!
Drago: (smiruje se) Neću Milo, neću. Ja sve ovo i radim za dobro Nikšića i Crne Gore.
Milo: Vjerujem ti Drago. Tu smo isti. Nekako me, iskren da budem, podsjećaš na mene. Tako rade prave patriote. Tako se ponašaju istinski rodoljubi. Tako se voli država. A ne ovi patuljci što ni svoju himnu ne poštuju.
Drago: (oduševljen) Znao sam da smo srodne duše. Što se i ne čudim: Nikšićani smo Milo. I Brano je Nikšićanin. Krv nije voda. Preča nam je Crna Gora nego sve pare ovoga svijeta. Je li tako, Milo?
Milo: Tako je Drago. Da nije bilo ovakvih kao mi Crna Gora nikada ne bi bila nezavisna. Nikada. Nikada. Nikada!
(viče)
Drago: Potpuno si u pravu. Nego, znaš, pade mi na pamet nešto. Ovi tvoji sa kojima sam razgovarao su mi u početku nudili mnogo više. I one placeve kod (nerazumljivo)… Ovaj mi sada vrda pa kaže da mi nijeste obećali baš to nego…
Milo: (prekida ga) Polako, Drago. Ne brini. Zar ti sumnjaš u mene?
Drago: Ne, ne, ne sumnjam. Nikako! Nego, onako, pade mi na pamet. Ne ljutiš se valjda što pitam?
Milo: Ne brini. To ostalo će poslije novih izbora. Ko zna što će biti. Trebaćeš nam. Tada je najvažnije. Zbog toga smo sve ovo radili. Shvataš?
Drago: Milo mi je da to čujem od tebe Milo. Nekako mi sve lakše pada.
Milo: Tako, tako. I nemoj da mi nešto zabrljate nakon izbora. Mora sve da bude kako smo se dogovorili. Sam znaš koliko smo radili oko tebe, da sve izgleda kao pravo, da niko ne posumnja. i - isplatilo se.
Drago: (upada) Isplatilo Milo.
Milo: (nastavlja) Ako pobijedimo osjetićeš to dobro na svojoj koži Drago. Osjetićeš, vjeruj mi. Znaš koliko bi mi to značilo. Ipak sam izgubio u Nikšiću. Takav poraz nikada nijesam doživio. Nikada. I to u mom Nikšiću. Mom Nikšiću, Drago! Mom i Branovom Nikšiću! Znaš li samo kako je Brano reagovao kada je čuo. Poludio je. Rekao mi je da moram…
(i Milo počinje da plače)
Drago: Što je sada Milo?! Pa nije ništa strašno. Dobićemo, dobićemo. Vidjećeš. Ipak si pobijedio na republičkim izborima. Ponovo si premijer. Sedmi put, šefe. Ti si živa legenda. Ti si stvorio ovu državu. Ne plači.
Milo: Znam Drago, znam. Ali… Nikšić je Nikšić. Nije mi bilo lako. Da mi nije bilo tebe ne znam kako bih se pojavio pod Trebjesom od sramote. Kao gubitnik!
(ćuti)
Milo: (nastavlja) Zato si nam važan. Ti si naša nada, Drago. Ti si Nikšić. Ti si Crna Gora. Ti si ja!
Drago: Hvala ti Milo. Do neba. Uradio sam ono što je bilo najbolje za sve.
Milo: Naročito za sebe. (smije se šeretski)
Drago: (upada, muca) Ma nije Milo, znaš da, znaš li da, da sam…
Milo: Znam, znam, samo se malo šalim. Ko nije za sebe nije ni za druge, je li tako?
Drago: Svaka čast! Kao da mi čitaš misli, šefe. Baš sam to htio da to kažem. Ko nije za sebe nije ni za druge. Ali, isto bih uradio i bez jednog jedinog centa. Vjeruješ li mi. Eto!
Milo: Kako ne vjerujem, Drago. Kako ne bih vjerovao?! Potpuno te shvatam. Ako te iko razumije onda sam to ja.
Drago: To mi sada više znači nego išta, Milo. Vjeruj mi, sve ove odluke donosio sam u skladu sa svojim principima. Ti znaš najbolje: niko mi nije prijetio, niko me nije ucjenjivao, niko me nije podmitio. Niko. Mene niko ne može da kupi.
Milo: Tebe?! Naravno da ne može, čovječe.
Drago: Niko. Nikada!
Milo: Niko, Drago. Niko! Znam ja to. Ono ti je samo nagrada za sve što činiš za ovu državu i ovaj grad. Zavide ti, zavide, moj Drago. Zato se i ljute.
Drago: Ti si veliki čovjek. Sve shvataš kako treba. Nijesi slučajno – Milo.
Milo: Drago, moram sada da idem… Nego… O ovom našem razgovoru nemoj niko da je saznao. Razumiješ? Žurim na sastanak kod Brana. Hitno me je zvao. Ne voli kad se kasni…
Drago: Neće niko znati da smo pričali Milo. Niko! Kao da nijesmo ni slovo razmijenili. Oko toga nemoj da brineš. Čuješ li me Milo? Halo! Halo!
Otvorena veza. Razgovor najvjerovatnije Mila Đukanovića i njegove sekretarice. Drago ne čuje.
Milo: Evo ti ovaj (promrmljao je neku riječ na što se sekretarica grohotom nasmijala), nemam više vremena za gluposti… Ajde…
Sekretarica: U redu šefe. Doviđenja.
Sekretarica: (obraća se Dragu) Hvala vam. Sve najbolje.
Drago: Hvala, hvala. E, da, zaboravih, prenesite šefu da mu je Drago čestitao Novu godinu, pa da…
(nema odgovora, čuje se prekinuta veza)
Drago: (zamišljen, u sebi ponavlja Milove riječi) Ti si Drago Nikšić. Ti si Drago Crna Gora. Ti si Drago naša nada.
Bonus video:
