Sljedeći put kad se premijer Marković obrati građanima Bara, predlažem mu jedan mali retorski trik. Recimo, tačno na pola saopštenja, ono kad pomene da su se Barani politički organizovali, da fino izvadi tetejca i samo ga prebaci iza leđa.
Ništa napadno, malo ga je nažuljalo, pa da ga zađene straga. Onda neka zapuči sako na jedno puce, kao magistar Bečić, i nastavi da čita sa promptera u istom ritmu.
Sve to ne traje par sekundi, a ako se izvede kako treba može da relaksira. To su neke male tajne govorništva. Kad si napet i ukrućen, a čitaš referat, daj neku ležernu radnju, nešto što si hiljadu puta uradio, što će te prikazati kao da si na svom terenu. A premijer dolazi sa terena bezbjednosti, to znamo, pa skromno velim da uzme tetejca i da ga premjesti.
Tajna je u sljedećem - koliko god krute bile govornikove riječi, rutina će pokret učiniti važnijim od glasa. Tako poruka dobre volje može da se prenese, kad građanin osjeti da taj čovjek živi svoj život na sceni, da je autentičan i da nije stvarno ljut, nego mora da glumi dok se sasvim ne otkrije i izađe iz ormara kao zdravo tkivo partije.
Eto, vidiš, i on je čovjek, nažuljalo ga, reći će neko iz mase. Kako je samo neposredan i prirodan, on se pred nama ne ukriva, nego brate onako narodski, prebaci čovjek tetejca. I narod će biti zadovoljan, uvidjeće da ima zornog komesara, a ne spikera zle volje.
Tim istim tetejcem jednog dana, sada već maštam, da zapuca Marković pred novim barskim vrtićem, i poljubi barjak u slobodnoj Crnoj Gori, odavno u vlasti zdravog tkiva dpsa koje se poput kozaračkog kola širi među studentima i pronosi slavu demokratije. Lijepo zvuči, jeste, ali ko ne vidi da je ova slika previše divna da bi nastupila preko noći, taj pojma nema ni šta je politika, ni šta je vrtić.
Zaista vam kažem, čudo vrtića javlja se jednom u generaciji. Morate da shvatite, poručuje premijer, ako je ova generacija oholo propustila da uhvati kometu za rep, sad se mora čekati dok ne stasa pokoljenje voljno da znak državne milosti primi kao dar sa nebesa.
Polakote, Barani, u prevodu. Planska dokumentacija ište odred pravnih komandosa, imalinom maskiranih baća mitrića koji će se na čistom latinskom probiti kroz šumu participa i regula, iznijeti teret nužne legislative. Uz božju pomoć i ako Venecijanska komsija namigne brkom, možda za jedno petnaest godina na nekoj od ledina zaista posade prvu nošu, pa zatim još jednu, i ljuljašku, taj strašni znamen varljive sreće.
Jer nije napraviti vrtić što i muljati tetejca. Za vrtić treba mnogo rada i državničke sreće. Prije svega dugotrajnih pregovora i fakirske koncentracije odbornika na lokalu. Naoružani bakarnim žicama, neki od njih već obilaze livade. Dok se vi zajebavate, oni žele da budu sigurni da se ne gradi na kakvoj vodi, ili podzemnom čvoru.
Pa onda moraš da renduješ, pa da globuješ, pa utvrdiš da nije kakva zgrada na predmetnoj lokaciji, jer ne možeš da gradiš navrh zgrade, nisi valjda Budva. Potom slijedi snimak iz aeroplana, novi lokalni izbori, moratorijum gradnje i sto čudesa. A Bar za đavola zbijen i ušoren kao Tetris, nezahvalan za gradnju, da ne pominjem projektne i druge uslove, nadolazeći partijski Kongres, neradne dane i druge himere koje vrebaju sujevjerju sklone zidare.
I kad sve to završiš, neđe oko 2031, baciš dinar u temelj i zakolješ kokota, pojavi se proruska reakcija da ti se popiša na coklo.
Sve ovo je premijer Marković zalud rekao između redova, samo je trebalo da ubode poentu tetejcem, da bude malo doslovniji. Predsjednik Vlade mora da reaguje žustro kad mu se građani počnu baviti politikom.
Premijer mora da podvikne kad svi pište protiv jaslica u dvorištu Gimnazije, mora hitno da pokaže crkvu na Rumiji i grune - eto vam politika, tamo vam je politika, tamo đe smo vam stotinu puta rekli!
Premijer sve to treba da uradi, ali zeru ubjedljivije, jer ovako izgleda kao da ga nešto žulja i da čita bez razumijevanja.
Bonus video:
