Prišao mi je čovjek na ulici i ponudio biciklo za dvadeset američkih dolara, što je u tom trenutku na međunarodnoj berzi valuta vrijedilo oko 17 eura.
Za mene je to bio događaj, moj život je postao blagosloven takvim obrtom. Pedalao sam naprijed srećan da imam i ključ oko vrata. Da je kradeno, valjda ne bih dobio ključ. Biciklo je tipa lotus, model stari, felna rđava, ali prede kao mačak Tošo iz lektire i već na prvoj krivini sam ga slikao i poslao najmilijima.
Čovjek se zvao Antoni, nisam se udubio u njegovu priču, samo sam mislio, 20 dolara, to je dobar posao! Šta je Antoni uradio sa tih dvadeset dolara, maštam tek kasnije u sobi, gledajući biciklo, istinski srećan.
Može li biti da je jeo, pio, drogiralo se za te pare. Kako je otišao kući bez bicikla, pod uslovom da ima kuću. Starinski roud bajk bi možda mogao prodati na Kregslisti za 50 dolara, ali Antoniju su očigledno pare bile potrebne odmah.
Vidio je priliku, bijelca kako korača kroz more napaćenog bratskog življa, vidio Antoni stranca i osjetio nesvrstanost u hodu, jednu vrstu naklona svim afroameričkim komšijama, odvojenim od novca i moći, skučenim u polupanim zdanjima distrikta Over the Rhine, koji se polako gentrifikuje, obnavlja i čisti od domicila.
Ali ovo nije reportaža, kome se čita o gradu, neka gugla, ovo je naučna fantastika, jedna vrsta mentalne vježbe, stvarno, šta je čovjek bez bicikla, a sa 20 dolara u džepu?
Prvo sam mislio prevarant, i čekao sam da mi na putu do kuće otpadne točak, ispadne lanac, no ništa se loše nije desilo, i Antoni zvani Prevara nestao je iz mog mozga, postao je Sveti Antonije zaštitnik hodača, američki diogenid koji traži poštene ljude, skenira ih i poklanja im bicikla, dokazujući da je trgovina suština novog svijeta.
Kako je Antoni pročitao da mi treba biciklo, da sam propustio zimski pazar na internetu, i frustiran danima vrebao hibrid ispod 100 dolara. Ne znam otkud taj nerv Antoniju, da bude tako moćan prodavač, da mi dobaci preko ulice, da ostvari blistavu ekonomsku zbitiju, raspoluti kosmos u jednoj sekundi dok smo se rukovali kao da otvaramo hidrocentralu.
Nisam dobio hibrid, kako sam mislio, ali eto trkačko, 21 brzina, najbolje biciklo sezone 86/87, moj američki san. Nikad neće shvatiti Antoni koliko nesigurnosti zapravo živi u tom bradonji kome je prodao bajk. I nikad neće dokučiti koliko me učinio moćnim dok sam pedalao iste večeri, gledao raspale zgrade, avetinjske kvartove koje treba izbjegavati, jer tako pišu bijelci na internetu.
U centru grada je stopa kriminala makar dvostruka u odnosu na američki prosjek, uveče je nezgodno, ubistva. Moj poznanik ima kuću na brdu, kupio je zbog pogleda, ali mu agent nije rekao da će uveče imati riku iz donjeg grada. Dobiješ divan pogled na centar sa zgradama u italijanatskom stilu, ali kad padne noć pravi pravcati Harlem prije Đulijanija, prasak i masan bit do kasno, da bogati sloj na brdu ne može zaspati, ergo, bude produktivan idućeg radnog dana, što se već može odraziti ne ekonomski bilans okruga Hamilton čija je najsjajnija zvijezda, taj mali zaostali Sinsinati, sa šarmantnim prosjacima u istorijskom jezgru.
Mogao sam možda dati Antoniju bakšiš. Ali vrlo sam tvrd na novcu. Osim toga, svakog časa mislio sam da će neko zadihan da me presretne i kaže, to je moje, vrati! I onda ja vratim biciklo, a on i Antoni iza ćoška krkaju na moj račun u Dankin Donatsu, i smiju se mom akcentu, Antoniju ispada pola krofne kroz šupljunu gdje su nekad davno stajale jedinice, kao dva bisera, i dvojke, kao još dva bisera, davne ‘87 kad je lotus exell bilo biciklo godine, a Antoni imao zube.
Da li se Antoni zapitao ko sam ja, i kuda ću okrenuti svojim novim prevoznim sredstvom? Može lako biti da je On spiritualnije biće od mene i da ga u ovoj priči nepravedno funkcionalizujem, stavljam u ravan izgubljenog bama kome trebaju pare za dop. Ali nije mi izgledao tako, Antonijeva priča je nekakav užas, jedna od definicija američke depresije, čovjek na ulici koji ti prodaje biciklo za 20 dolara.
Ne bih definisao šta se krije iza tog događaja, ima tu nečeg vitalnog i očajnog u isti mah. To je egzotika svijeta u kome sam manje tužan od kad se vozim Antonijevim biciklom. Stvari su došle na svoje. Ne mogu da se naviknem na posjed, mislim da ću ga prodati na isti način kako sam ga i kupio. To mi se čini nekako fer, možda ga nekom i poklonim, ako ga prepoznam.
Bonus video:
