Upitan obzirno - u dvostruko pogodbenom načinu - „da li bi borba protiv kriminala mogla biti prioritet...“, ideolog i vođa najveće stranke nije na mah i jednoznačno odgovorio. Odgovor u pravcu pitanja bio bi odraz povodljivosti i podređenosti, doživljaja inferiornosti, koji je međutim dalek upitanome.
Izreći bez okolišanja: mogla bi borba ali neće - od nas to ne možete očekivati – mada je načelno moguće, nijesmo se za to borili... „Neka bude što biti ne može“ opet nije, i ne može da bude, horizont političara - realiste od formata.
Bliže izvornom habitusu ostvarenog političara je leskovačka filosofija egzistencije: „Može da bude ali ne mora da znači“. Uostalom, pogodbene rečenice iskazuju uslov - događaju koji se ne očekuje. Događaj ne biva sam od sebe.
Na pitanje „da li bi borba protiv kriminala mogla biti prioritet...“ – elem, da li bi i mogla biti zadatak - Partije u zamahu k Evropi, ideolog i vođa vascijelog članstva odgovara: „DPS je, prije svega, partija koja je ovom narodu vratila državu i dostojanstvo“.
E, a to košta dragi sugrađani: o patriotsku državu, za razliku od pravne, svak hoće da se očeše i okači. I obnovitelji i trabanti ništa manje. Svi se navrzu i čerupaju, ko iz interesa - ko na emotivnoj bazi. I sam Narod je na listi čekanja. Trpi – zna i pamti kako je bilo bez Države. Tek dostojanstvo: sve smo imali a ništa imali nijesmo! Obnovljen je ponos - mislena imenica kojoj se ne pita za cijenu.
Čemu posao, plata, tričarije, slobodan vikend, društvena svojina, kad si ograničen de jure i de facto... u NATO integracijama, priznanju pobunjenika u Libiji, sjeverni i Južni Sudan, demokratizacija Avganistana.
Površnom glasaču, izgleda da predsjednik spontano izbjegava odgovor. Uobičajeno je da patriota i borac za narodnu – pride nacionalnu - stvar, prinosi i podnosi žrtvu . Ali ne mora vazda da znači. Može se žrtvovati i prioritet. Od patriote možeš štošta očekivati ali ne i da zaniječe vlastitu slobodu, poziciju... patriotizam i tranziciju. Ne, to bi bilo – ali neće naravski - „politički infantilno“, budalasto i već viđeno. Pitanje, nametljivošću svojom, odražava pogrešnu percepciju - obaška uvredljivo. Temelji se pritom, na jednom neprihvatljivom očekivanju. A od toga se valja braniti kao od Opozicije. Mada jednom davno - u jeku kampanje za istupanje iz konfederacije - na sred' Cetinja, nuđaše sebe za žrtvu : „prigovaraju da činim ovo zbog sebe, a ja velim, eto vam vlast - neka vam je prosta - samo mi izglasajte suverenu“. Izglasasmo je!
„Sloboda svakog pojedinca...“, zacijelo je reminiscencija na starog dobrog Marxa: blaga uspomena mlađanog komuniste na djelo velikog humaniste - natuknica o Društvu u kojem je sloboda pojedinca uslov slobode svih. Slobodu pojedinca definiše i sprovodi Država. Partija zastupa određenu grupu – Država sve građane. Stoga je nasušno potrebna i na dobrom glasu. Ali na Balkanu...
“To je čin i gest pojedinca…“ (direktor policije)
Aktuelni su, međutim, izolovani pojedinci, kako ih „treba i posmatrati“ – stiže nam u pomoć naš Veljović - čovjek sadašnjice, ne pozivajući se na Marxa.
U slučaju organizovanih grupa i bandi, ne radi se o „izolovanim pojedincima“, te na njih tako ne treba ni gledati - u izravnom, pogotovo ne u prenosnom smislu. Utkani u savremenu nam obnovljenu, daju pečat i mahove održivom razvoju odnosno zastoju. Naime, glagol zaostajati je specijalan slučaj napredovanja - mirovanje je oblik kretanja – modus vivendi i suština održivog razvoja. Elem, suverenističke grupe su od fundamentalnog, slobodno je reći šireg društvenog značaja i nemaju ništa zajedničko sa nevoljnim i dokonim sužnjima sa margine, koji pale i podmeću za badava ili bijednu dnevnicu.
Razlika ne može biti veća: najamnik - gordo li zvuči - i poslodavac mogu biti rod, braća i zemljaci, neoliberali - gora zelena, ovce i ostalo. Ali organizovana grupa i izolovani pojedinac su nebo i zemlja, što je uostalom Direktor dao zorno predočiti - u duhu formalne logike i ne prizivajući druge autoritete. Zanago, korupcija je političko pitanje par excellence. Sljedstveno tome ista nije predmet interesovanja Policije. Građani neka se po tom pitanju ne javljaju i ne sjekiraju. Kriminal, to su pojedinci, izolovani, neumreženi slobodni građani, koji svoju slobodu manifestuju na razne necjelishodne načine.
Naposljetku, narodni govor pravi razliku između svih i svakoga. Država osobito i u najvećoj mjeri. „Svi“, to je totalitet – zbir - pred zakonom jednakih pojedinaca, čista apstrakcija i kvantitativna odrednica: svi građani Države. Pojam „svako“ je iz kvalitativne sfere - odslikava karakter, raznolikost pojedinaca i ponašanja - reflektuje šarolikost i skalu moralnih odlika i sklonosti: od sasvim niskih, po zdravlje društva pogubnih - do uzvišenih. Narod kaže „svako“, ali brižno i neveselo.
Svakako da „svako“ ne može biti „najviša svetinja“ sa aspekta Države – makar i obnovljene. Naprotiv – Država je tu da kroti, dovodi u poredak i kreše škodljive viškove. Državnoj sili podliježu svi. A to znači i svako. Pa i one „najviše svetinje“ među nama griješnima. Pak osta naravoučenije: ko se države laća od Države i strada.
slobodijada.blogspot.com
Bonus video:
