EVROPSKI UGAO

Srbija bez izbora

Potreba ljudi u Srbiji da izađu na ulice i podignu glas protiv aktuelnog režima Aleksandra Vučića je razumljiva i opravdana, ali je naivno verovati da oni mogu da proizvedu željene promene. Čak i kada bi nekim čudom Vučić pao imali bismo situaciju kao 6. oktobra - bez Zorana Đinđića
3201 pregleda 3 komentar(a)
     
     

Andre Malro, jedan od najznačajnijih francuskih pisaca prošlog veka, rezigniran izborom građana da pošalju u drugi krug na predsedničkim izborima 1965. Šarla de Gola i Fransoa Miterana, poručio je par dan uoči izbora: “Ovde je posredi izbor između istorijske ličnosti, koju nećemo više sresti u našim životima, i jednog politikanta koga možete da nađete na svakom ćošku”.

U Srbiji, sa izuzetkom Zorana Đinđića i Ivana Đurića, od obnove višestranačja biramo samo između politikanata na koje možemo da nabasamo iza svakog ugla. Političku scenu u Srbiji zaobilaze u širokom luku svi oni koji imaju potencijal da budu ličnosti koje ne srećemo svakog dana. Motiv je vrlo jednostavan: Srbija je puna desetara koji su ubeđeni da mogu da budu generali, a po pravilu svoje pozitivne istorijske ličnosti nemilosrdno ubija.

Iz ove perspektive, lideri srpske opozicije iz ’90-ih godina izgledaju kao političke gromade u poređenju sa današnjim vođama. Aleksandar Vučić i njegova ekipa klimača glavom su nedorasli šegrti za bračni par Milošević-Marković. Da je kojim slučajem Vladimir Putin došao ranije na vlast i da se Kina uspravila deceniju ranije, Srbija bi bila balkanska Belorusija, a Marko Milošević bi bio regent svog oca koji bi verovatno bio još živ: za poremećaj od koga je bolovao Milošević, vlast je najbolji lek.

“L’Armata Brancaleone” (ime poznate italijanske komedije iz sredine prošlog veka, a danas se tako definiše grupa loše okupljenih i slabo opremljenih ljudi), najbolji je opis aktuelnog srpskog opozicionog arhipelaga, u kom svaka struja pokušava da ostvari svoje interese i ciljeve koji često imaju male ili nikakve veze sa građanima. Dovoljno je analizirati povorke građana koji svake subote šetaju centralnim ulicama Beograda: kako se među njima pozicioniraju, ponašaju i kim su okružene vođe desetine partija i pokreta koje čine Savez za Srbiju. Ne vidi se ni fizička, a kamoli politička ili idejna kohezija. Savez za Srbiju je savez samo u imenu. U suštini je to prost zbir političkih subjekata koji, svi bez razlike, imaju više ili manje skrivene ciljeve.

Interesantno je čuti njihove komentare na govore ljudi koji se obraćaju okupljenim građanima. Istini za volju, kad se udostoje da odslušaju te govornike, pošto njihovo samoljublje ne mogu da kontrolišu čak ni onda kada im to nalaže politički oportunizam. Većina stranaka i pokreta - od kojih nijedna nema pojedinačno podršku da bi mogla sama, sa sigurnošću, da pređe izborni prag od 5 procenata - su politička čeda političara koji su kao uvređene mlade izlazile iz matičnih stranaka kada nije bilo po njihovoj volji, ili kada su poraženi na unutarstranačkim izborima.

Opstanak tako očigledno oskudnog liderskog kadra je moguć jer dobar deo građana Srbije ne uči ni na vlastitim greškama, a kamoli na tuđim, memorija im je efemerna, a površnost je virus koji se prilično raširio, čak i u onim slojevima društva gde ne bi smelo da joj ima mesta. Tome treba dodati lične animozitete i rašireni donkihotovski sindrom među novinarima, intelektualcima, predstavnicima civilnog društva koji pričaju jedne te iste priče, u potrazi za dobrom i sigurnom donacijom ili sinekurom.

Potreba ljudi u Srbiji da izađu na ulice i podignu glas protiv aktuelnog režima A. Vučića je razumljiva i opravdana, ali je naivno verovati da oni mogu da proizvedu željene promene. Čak i kada bi nekim čudom Vučić pao imali bismo situaciju kao 6. oktobra bez Zorana Đinđića. U prevodu, totalni haos u kojem bi se današnji saveznici u roku od nekoliko dana, ako ne i sati, podelili u nekoliko tabora i započeli drugo poluvreme borbe za vlast u kojoj bi verovatno bila dovedena u pitanje i stabilnost Srbije

Jedina spona koje veže srpsku opoziciju je želja da promene aktuelnu vlast. Za razliku od DOS-a, koji je bar imao nekoliko ključnih tačaka oko kojih su se slagale sve političke opcije, među kojima je bila najvažnija o evroatlantskim integracijama Srbije, postojeći Savez za Srbiju o svim ključnim pitanjima nema dva nego čitav spektar pozicija, zbog čega tzv. Sporazum sa narodom izgleda kao toliko puta viđen skup prežvakanih i izlizanih opštih mesta.

Priče o pravnoj državi, slobodi medija, fer i poštenim izborima, otkrivanju tajnih dosijea, štetnih ugovora, lustracija, poštovanju podele vlasti, nezavisnosti sudstva i regulatornih tela, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala itd. mogle su da funkcionišu pre 20 godina. Većina političkih lidera potpisnika Sporazuma sa narodom su bili na vlasti i nisu se proslavili. Dobar deo se ponašao kao danas Vučić: bahato i samozaljubljeno, uvereni da im vlast više neće izmaći.

Aktuelni lideri opozicije u Srbiji su odgovorni i za brisanje jasne granice između proevropsko-demokratske i nacionalpopulističke Srbije. Ako pogledamo ko je trenutno u vlasti i opoziciji videćemo da se sve pomešalo i da su oni potekli iz istih stranaka, istih kabineta, istih kružoka. Primera radi, lider Narodne stranke Vuk Jeremić se žalio na šeficu misije Srbije pri EU Anu Hrustanović zbog njenog nediplomatskog, nekorektnog, i kako je rekao, skandaloznog ponašanja povodom susreta koji su on i Dragan Đilas imali u Evropskom parlamentu i evropskim institucijama.

Hrustanović je politički odnegovana u istom kabinetu kao i Jeremić, kod bivšeg predsednika Borisa Tadića. Postala je prvi savetnik u ambasadi Srbije u Rimu, bez dana provedenog u diplomatskoj službi dok je Jeremić bio ministar spoljnih poslova Srbije. Zatim je postala ambasadorka Srbije u Rimu, takođe kršeći sve pravila MSP-a, a na njegovom čelu je i tada bio Jeremić.

Spisak ljudi koji su bili u Demokratskoj stranici ili strankama koje su proizašle iz nje, a danas su u Srpskoj naprednoj stranci je poprilično dugačak i uključuje seriju ministara. Na drugoj strani, u opozicionim redovima su završili ljudi koji su po svojim političkim svetonazorima i stavovima u svakom pogledu naslednici i sledbenici političke linije S. Miloševića i Mire Marković.

Blago onoj Francuskoj što je mogla da bira između “neponovljivog” De Gola i Miterana kojih je bilo na svakom koraku. Srbija je ubila svog “neponovljivog” Miterana 2003. a domaćih De Golova su nam ulice pune već godinama: nikako da shvate da Srbija nije Francuska.

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")