Kontroverze oko zastoja u procesu kanonizacije Alojzija Stepinca rezultat su sudara tvrdog krila Rimske kurije, koji već vekovima vedri i oblači Vatikanom, i nove struje koju predvode sveštenici bliski papi Bergolju. Rimska kurija već duže fabričkom proizvodnjom blaženih i svetaca pokušava da opere, ulepša i ispegla vlastitu prošlost. Deo tih napora je i proces santifikacije Pija XII, Pavla VI, Stepinca i serije drugih kontroverznih ličnosti.
Kanonizacija Stepinca je, po planu Rimske kurije, trebalo da bude uvodna za “političko pranje” tamne stranice Rimokatoličke crkve u II svetskom ratu i njene snishodljivosti prema fašističkim i nacističkim režimima. Proglašenje Stepinca za sveca i dvojice papa, za sada blaženih, Pija XII i Pavla VI, budući da su njih trojica bili u vrlo bliskim i prijateljskim vezama, deo je iste priče.
Inflacija svetaca u Rimokatoličkoj crkvi je rezultat programa pape Jovana Pavla II da približi vernike crkvi i da u svaku sredinu unese “duh svetaca”. Tako smo do Vojtile imali 302 proglašena sveca i par stotina blaženih, da bi on za 27 godina proklamovao 482 sveca i 1338 blaženih. On je započeo i proces santifikacije Pija XII koji je ostao nem sve vreme fašističke vladavine u Italiji, nacističke u Nemčkoj i satelitskih nacifašističkih režima u katoličkim zemljama: Mađarskoj, Slovačkoj, Hrvatskoj i Litvaniji.
Papa Benedikt XVI je inicirao kanonizaciju pape Pavla VI, odnosno Đovanija Montinija koji je bio lični sekretar Pija XII. Prema svedočanstvu agenta CIA Vilijama Govena, Montini je u ulozi zamenika državnog sekretara Vatikana direktno rukovodio organizacijom koja je davala utočište ratnim zločincima iz Hrvatske, Nemačke, Litvanije i drugih katoličkih zemalja u kojima su nacisti bili na vlasti. Prvi operativac te organizacije bio je hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović.
Uz pomoć Montinija, Draganović je preko Vatikanske banke “prao” novac i vrednosti koje su nemački i hrvatski nacisti opljačkali. Tako su stvarani fondovi za finansiranje tzv. pacovskih kanala za prebacivanje ratnih zločinaca u Južnu Ameriku. Goven je pred sudom u San Francisku 1999. izjavio da mu je Draganović lično priznao da je Montini bio njegov direktno nadređeni. Štaviše, Goven je precizirao da je od svojih pretpostavljenih dobio naređenje da pronađe Pavelića i privede ga pravdi. Kada je 1947. otkrio gde se nalazi ratni zločinac, Montini, do kojeg je stigla vest da se njegov štićenik nalazi u opasnosti, intervenisao je kod nadležnih u Vašingtonu, odakle je stiglo naređenje Govenu da digne ruke od svega.
Nadbiskupa Oskara Romera, tokom vršenja službe 1980, ubili su pripadnici vojne hunte u Salvadoru, jer je otvoreno i javno govorio protiv diktatorskog režima. Par dana pre nego što je ubijen pozvao je vojnike da ne izvršavaju naređenja koja su protivna moralu i božijoj zapovesti “ne ubij” i da zato nijedan vojnik nije dužan da izvršava naređenje koje je protivno božijoj zapovesti. Papa Pavle VI je činio sve da zagorča život Romeru, jer ga je smatrao jezuitskim komunistom. Na čelo Vatikana je morao da dođe prvi papa jezuita Bergoljo da bi Romero bio proglašen za blaženog, pošto je Rimska kurija činila sve da uspori ili stavi u zapećak kanonizaciju salvadorskog nadbiskupa. Zašto je Romero opasan za fanove Stepinca, Pija XII i Pavla VI? Zato što je Romero primer da oni ne zaslužuju da budu sveci. Dok je Romero pozivao vojnike da ne izvršavaju naređenja suprotna božijoj zapovesti, šta su papa Pije XII, papa Pavle VI i Alojzije Stepinac radili? Ništa. Probudili su se tek kada su komunisti došli na vlast u pola Evrope tako što su pomagali ratnim zločincima da izbegnu ruku zemaljske pravde, jer ako Bog postoji, za ratne zločince mesta ima samo u paklu i to u sedmom krugu namenjenom ubicama.
Vojtila je, kao i njegovi prethodnici, bio zaslepljen antikomunizmom: svako ko se usprotivio komunističkom režimu je dobijao “oproštajni list” za sve što je uradio ili je propustio da uradi. Rimska kurija je uložila veliki napor za peglanje Stepinčeve biografije: otišli su toliko daleko da su tvrdili da je Stepinac u svojim propovedima bio preteča standarda poštovanja ljudskih i manjinskih prava koja vladaju u današnjoj EU. Takođe su proizveli i svedočanstva par jevrejskih porodica koje je Stepinac spasao i na osnovu njih su vršili pritisak na Izrael da uvrsti Stepinca u red “Pravednika među narodima”. U Jad Vašemu su im decidirano rekli ne i zalupili im vrata, dok je Centar Simon Vizental stavio do znanja da kanonizacija Stepinca, kao i Pija XII ne može da dobije podršku.
Vatikan pravda oduševljenje Stepinca dolaskom na vlast Pavelića kao reakciju na agresivni proselitizam SPC i velikosrpsku hegemoniju. Kao dokaz se navodi da je SPC gradila crkve na najlepšim lokacijama u mestima gde su Hrvati većina i da je preko mešovitih brakova prevela u pravoslavlje 200.000 Hrvata i Hrvatica. Odsustvo pisanih i nepobitnih dokaza Stepinčevog protivljenja zločinima hrvatskih vojnika, objašnjava se zabranom da Stepinčeve propovedi bivaju transkriptovane. Kao krunski dokaz suprotstavljanja Stepinca Paveliću se uzimaju privatna pisma poglavniku NDH u kojima je Stepinac protestovao zbog ubijanja Srba, bez procesuiranja. Međutim, ta pisma nisu originalna već su prepisana u Stepinčev dnevnik. U arhivima nema traga o njima, kao ni o Pavelićevim odgovorima. Dok je nepobitno da bi Stepinac bio prvi svetac koga je odlikovao ratni zločinac budući da je zagrebački nadbiskup primio ustaški orden “Veliki krst sa zvezdom” lično od Pavelića 1944.
Veoma kompromitujuća za Stepinca su izdanja Katoličkog lista iz vremena NDH. Katolički list je izdavala Zagrebačka nadbiskupija i negirati da Katolički list nije bio izraz mišljenja Zagrebačke nadbiskupije bilo bi kao kada bi neko opovrgavao da “Avenire” ne zastupa pogled Italijanske biskupske konferencije.
Ali, kako kriviti Stepinca ako papa Pije XII nije rekao ili napisao jednu jedinu reč protiv zločina koji su se događali u NDH i u drugim delovima Evrope pod nacističkom i fašističkom čizmom. U materijalu koji su Stepinčevi postulatori prezentovali veliki prostor zauzima montirani proces koji je orkestrirao komunistički režim Stepinčevog sunarodnika Josipa Broza. U tom materijalu se namerno prećutkuje da komunističkom Jugoslavijom upravlja hrvatsko-slovenački dvojac Josip Broz i Edvard Kardelj, obojica katolici po rođenju i da je Stepincu sudio sud SR Hrvatske u Zagrebu. Apostrofira se režim u Beogradu kao inspirator i izvodilac postupka protiv Stepinca, sa aluzijom da iza njega stoje Srbi.
Nema nikakve sumnje da Stepinac nije odgovoran za počinjene ratne zločine, ni za optužbe koje mu je komunistički sud stavaljao na teret i zbog kojih ih ga je osudio na 16 godina zatvora. Baš kao što nije sporno da je Tito orkestrirao proces protiv Stepinca, ne zato što je imao pijetet prema stradalima, već zato što Stepinac nije pristao da odvoji Zagrebačku nadbiskupiju od Vatikana i potčini se novoj vlasti, kao SPC. U tom kontekstu Stepinac, koliko god da je bio licemeran i bezdušan, kada su bili u pitanju Srbi, bio je hrabar i otresit u odbrani jedinstva Rimokatoličke crkve i vernosti Vatikanu.
Stepinac nije bio hrabar čovek, nije bio heroj, ali nije bio ni ratni zločinac. Da nije bio na čelu nadbiskupije moglo bi mu se i oprostiti, kao i milionima njegovih savremenika, što nije ustao protiv zla. Ako postoje pakao, čistilište i raj Stepinac, Pije XII i Pavle VI ne mogu da budu na istom mestu sa nadbiskupom Romerom i bugarskim mitropolitom Ćirilom i patrijarhom Stefanom koji su spasli svih 50 hiljada bugarskih Jevreja tokom II svetskog rata.
Bonus video:
