Eto, njih je posetio, a nas nije. Što? Jesmo li mi šugavi? Ovako su pojedinci prokomentarisali kratku posetu američkog državnog sekretara dvema malim zemljama, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, ne uzimajući u razmatranje nedavni trijumfalni performans srbijanskog predsednika u sedištu UN, i oko njega, te niz bilateralnih sastanaka sa raznoraznim zvaničnicima država i državica sveta. Nije baš da smo mi, Srbijanci, neprimećeni. I nije da nas nisu posećivali raznorazni predsednici i prinčevi, kancelari i premijeri. Imamo mi bogatu istoriju posetilaca za razliku od Crnogoraca i Makedonaca. Neki, iz nama bratskih zemalja, su nas posetili više puta u poslednjih 10 godina. Možda je to jedan od razloga što nas je Pompeo zaobišao i otišao tamo gde je potrebniji. Ili će Srbiju, baš kao što su Putin i Si Đinping, posetiti možda Tramp lično.
Nakon posete Italiji, tokom svoje evropske turneje koja protiče u senci istrage protiv predsednika Trampa, američki državni sekretar Majk Pompeo je svratio do Crne Gore i Severne Makedonije, na putu za Grčku. Za razliku od Italijana, koji su ga dočekali sa Parmigiano-Reggiano sirom, Pompeu su u CG poželeli samo „toplu dobrodošlicu“. “Mala nacija, ogroman doprinos”, reči su kojima je Pompeo opisao saradnju SAD i Crne Gore, koja je prema rečima predsednika Đukanovića uspostavljena još „pre Prvog svetskog rata“. Ovo je prvi put da je jedan visoki američki zvaničnik posetio Crnu Goru od proglašenja njene nezavisnosti, 2006. godine. Njegova poseta zemljama Zapadnog Balkana predstavlja sa jedne strane podršku SAD rešavanju problema u regiji, među kojima su i odnosi Srbije i Kosova, a sa druge jasan fokus, angažovanost i prisustvo SAD i NATO na Balkanu, a u cilju gušenja „destabilizirajuće“ uloge Rusije na ovim prostorima. Pod ovim Pompeo je mislio na navodnu umešanost Moskve u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori 2016. kao i njeno mešanje u napore Severne Makedonije da reši svoj problem, dugogodišnju svađu sa Grčkom. U svakom slučaju, Pompeo je došao da pruži podršku „regionalnom lideru“. Regionalnom lideru?
Domaćin, regionalni lider ili šta god, čija kampanja za predsednika DPS uveliko hara odborima stranke po CG, pokazao se iskusnim i u punom svetlu. Kada smo kod iskustva da napomenemo da politička karijera Mila Đukanovića, udobna i kontroverzna, traje pune tri decenije. Od člana CK SKJ, a kasnije, kroz političko napredovanje uz Bulatovića i Marovića, na talasu uspeha, zahvaljujući, između ostalog, i podršci Miloševića, čije je politike bio poštovalac, Đukanović 1991. postaje najmlađi premijer u Evropi, premijer Vlade CG. Drugi talas uspeha podiže ga na sam vrh popularnih političara Crne Gore, opet zahvaljujući Miloševiću, ali ovoga puta kao njegovog oponenta. Podržavajući opoziciju Srbije, a u senci turbulencija unutar vladajućeg DPS, 1997. godine okreće leđa Miloševiću nazivajući ga čovekom sa „zastarelom političkom filozofijom“ okruženog korumpiranim „pomoćnicima“. Nešto slično govore o njemu već nekoliko godina unazad.
Priznavanje Kosova kao sredstvo za utišavanje unutrašnjih huškača vođenih idejom stvaranja Velike Albanije, igranje verom i crkvom u cilju produbljivanja nacionalne i verske konfuzije građana, političko mešetarenje i simulacija pravne države u senci organizovanog kriminala samo su neki od rezultata politike vladajuće bulumente unutar Crne Gore. I da ne bude zabune, ovakvo perverzno ponašanje nije svojstveno samo Đukanoviću, već i Vučiću.
Moglo bi se reći da Đukanović vodi autoritarnu i bipolarnu politiku u atmosferi „tihe diktature“. Prosto je neverovatno da Pompeu, predstavniku jedne demokratske i ekonomski jake države, kakve su SAD, ne bode oči decenijsko „bahato“ ponašanje predsednika CG. Toliko mnogo godina u vlasti, 21 godinu na čelu partije i punih 30 godina u vlasti Crne Gore, Milo Đukanović je tako malo postigao u izgradnji pravne i ekonomski stabilne države.
Ispunjavanjem uslova nekih zemalja međunarodne zajednice dobio je ogroman manevarski prostor. Đukanović, predstavljen kao moderni političar, sve više liči na Slobodana Miloševića, a Crna Gora se od „mlade demokratije“ svela na njegovu prćiju. I ova mantra nije svojstvena samo njemu. Ništa bolji nije njegov kolega u Srbiji Aleksandar Vučić. Razlika je samo u tome što se kod predsednika Vučića ne zna za koga igra, jer „svirača“ je mnogo, a njegove mogućnosti su ograničene. Neki za svoje ponašanje dobijaju podršku SAD, a neki Rusije. Crna Gora, članica NATO-a, „lider u regionu“, izgleda dobija pažnju kakvu zaslužuje. Kratkotrajna, ali pompezna pauza za ručak na putu za Grčku.
Bonus video:
