Španski reditelj Luis Bunjuel je imao običaj da kaže “Hvala Bogu što sam ateista”. Jedan od najvećih evropskih sineasta je tom oksimoronskom provokacijom želeo da dočara kontradiktoran odnos između onoga što predstavnici klera rade i onoga što propovedaju.
“Mene ne interesuje Bog, nego ljudi”, objašnjavao je Bunjuel motive svog antiklerikalnog stava. U tom kontekstu pitanje pobožnosti je privatna stvar svakog od nas, deo naše intime i našeg ličnog odnosa prema Bogu i institucijama koje su sebi pripisale pravo da ga predstavljaju na zemlji.
Od dolaska Pape Jovana Pavla II na presto Svetog Petra u Rimu, uspon nacionalizma u gotovo svim zemljama je bio tesno povezan sa verskim fundamentalizmom i isključivošću. Katolici, pravoslavci, protestanti, muslimani, hinduisti, konfučijanci su po pravilu u prvim redovima i često predvodnici nacionalističkih pokreta, sve sa verskim simbolima vidno istaknutim.
Ne zna se da li su više licemerni sveštenici univerzalne crkve, kakva je rimokatolička, kada se ogrću u nacionalne zastave ili predstavnici nacionalnih konfesija kada pretenduju i propagiraju da Bog baš njihov narod više voli od svih drugih. Nijedna sveta knjiga ne govori o nacijama, narodima već o čoveku, pojedincu. Za svaku versku organizaciju bi svaki čovek, barem po Božijoj reči, trebalo da bude jednako važan, ili barem svi oni koji su iste vere. Isus Hrist nije pravio podele ni na rimokatolike, pravoslavne i čitavu lepezu protestantskih crkava, baš kao što ni prorok Muhamed nije razlikovao sunite od šiita i brojne sekte u okviru islama. Ni Buda se nije obraćao posebno bilo kojoj naciji, baš kao ni Konfučije. Sve su podele bile izraz interesa pojedinih grupa a ne božije volje.
Seme klerikalnog nacionalizma koje je posejao Jovan Pavle II u borbi protiv komunizma raširilo se i iz istočnoevropskog i balkanskog okvira po svim merdijanima. Tako danas imamo kleronacionaliste na vlasti u Indiji sa premijerom Modijem na vlasti u Nju Delhiju, u Kini je komunističko-marksističku ideologiju režim Si Đinpinga zamenio sa nacionalizmom na prerađenom konfučijanizmu. U SAD Donald Tramp ima najjače uporište među jevanđelistima-nacionalistima i zagovornicima superiornosti bele rase. I novi brazilski predsednik Bolsonaro je stigao na vlast u Braziliji na talasu podrške jevanđelista sličnog kova kao i američki. Ruski predsednik Vladimir Putin od početka svog mandata ide ruku pod ruku sa čelnicima Ruske pravoslavne crkve, baš kao i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan koji predano radi na reislamizaciji Turske.
U Poljskoj i Mađarskoj je rimokatolički kler, uprkos stavovima pape Bergolja, zdušno uz kleronacionalističku vlast Jarolava Kačinjskog i Viktora Orbana. U Španiji, Francuskoj, Italiji nacionalne biskupije su listom uz populističke formacije poput Voksa Santijaga Abaskala, Naciononalnog okupljanja Marin le Pen ili Lige Matea Salvinija.
Na Balkanu je sve još tragikomičnije: hrvatski nadbiskup, srpski patrijarh, bosanskohercegovački reis-eul-ulema i njihove svite kao da se takmiče ko će da upregne bolje Boga u nacionalističke rabote i interese. O Mirašu Dediću je uzaludno trošiti reči treba ga ostaviti u društvu sa Velimirom Bujanecom, Antom Prkačinom i Zlatkom Hasanbegovićem.
Predsednik Crne Gore Milo Đukanović prati globalne trendove i shvatio je da na lokalnom nivou, u političkom smislu, funkcioniše odlično antiglobalna, antikosmopolitička priča i da se religija kao identitetski element vratila na velika vrata u svakodnevni život. Njegov hendikep je što za razliku od svojih kolega nacionalpopulista u Evropi i svetu on nema svog “popa” na koga da se osloni.
U predvečerje razlaza između Srbije i Crne Gore jedan srbijanski diplomata, prijatelj mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, mi je ispričao da ga je poglavar pravoslavne crkve u Crnoj Gori uveravao da Milo Đukanović samo glumi “antisrpstvo” kako bi ostao na vlasti i da je on “naš”, ma šta to značilo.
Nije mi zvučala uverljivo ta priča. I onda i sada mi se čini da u tom tangu mitropolita Amfilohija i predsednika Mila ni jedan ni drugi nisu imali poverenja jedan u drugog i da su baš zbog toga opstali, svako na svojoj vlasti, svih ovih 30 godina. Sećajući se pomenutog razgovora palo mi je na pamet da ako pogledamo hroniku odnosa Đukanovića i Amfilohija dolazimo do zaključka da je mitropolit bio uvek taj koji je “popuštao” i davao nadu Milu da će na kraju između SPC i predsednika, izabrati njega.
Podsetimo, Amfilohije je podržao Đukanovića protiv Bulatovića, bio je na njegovoj strani i protiv Miloševića. Mitropolija crnogorsko-primorska (MCP) je bila prilično po strani u toku referendumske kampanje. Amfilohije nije digao glas ni kada su menjani državni simboli i usvajan tekst himne koji je napisao kvisling Sekula Drljević, ni kada je Crna Gora priznala Kosovo, nije se preterano pokrenuo ni kada su srpski jezik i ćirilica došli na udar režima, kao ni kada je Đukanović uveo Crnu Goru u NATO.
Nije isključeno da je Đukanović verovao, ili se nadao, da bi kao što je on odvojio Crnu Goru od Srbije, i Amfilohije u nekom trenutku mogao da odvoji MCP od SPC, samo da traži pravu priliku. Moguće je i da je Đukanović izgubio strpljenje da čeka Amfilohija da krene njegovim putem, kao što je izvesno da se i Amfilohije pokrenuo protiv kleptokratskog režima u Podgorici tek kada je udario na interese i džep MCP.
Đukanović je došao na vlast kao komunista, učvrstio se na njoj kao prosrbin, stekao međunarodni ugled kao Miloševićev disident, obezbedio nezavisnost Crnoj Gori na građanskoj priči, uveo Crnu Goru kao prozapadnu državu u NATO i na kraju bi mogao da bude svrgnut sa vlasti kao crnogorski nacionalista jer je želeo da kao ateista stvara novu crkvu. Očigledno nije čitao Voltera koji je davno konstatovao da je religija nastala kada je prvi licemer sreo prvog imbecila, ili je imao nesreću da u Crnoj Gori više nema imbecila.
Bonus video:
