Naravno da bolje zvuči onako kako stoji u naslovu knjige Emira Kusturice, ali smrt je, na žalost, proverena glasina. I dobro joj ide ovih dana, upala joj je kosa u med, toliko joj je vratova na izvolte da diše za njima, razbaškarila se i odomaćila i kao da nema nameru da uzme slobodne dane i bar malo nas ostavi na miru.
Umire se na sve strane, pojedinačno i kolektivno, od ovoga i od onoga (ispada najviše od korone), od jutra do mraka. Vodi se sumorni inventar smrti na televizijama, svakog dana nam vesti počinju brojem umrlih od boleštine za koju, izgleda, da ni posle godinu dana do kraja ne znamo ni šta je tačno, ni odakle je došla, niti kad planira da prikupi svoj odvratni prtljag u zavežljaj i konačno nas napusti. Njoj kao da se ne ide, mi kao da se navikavamo na to da je došla da ostane.
Umiru veliki i dragi ljudi i njihova smrt odnosi deo po deo nas, ionako, jedva živih. Tako je bilo i sa pesnikom vojvođanske ravnice koji se iznenada uputio na onu drugu stranu, nekako nonšalantno i ne brigajući, kao da je ovde ostalo hiljade takvih - a izgleda da više neme nijedan. Otišao je, uz davno napisanu oporuku, da mu se ne drže govori i ne pletu lovori: odlično je znao da su ovi prvi, mahom, licemerni lamenti a ovo drugo lepo upakovano trnje. Porodica mu je zavet ispoštovala, sahranjen je bez pompe, ali ožaljen je, iskreno i masovno, diljem, takođe upokojene, zemlje u koju je verovao i bio joj beskrajno odan. Sad plačemo za jednim od simbola zemlje koju smo ubili. I to smo mi na Balkanu.
Onda smo u subotu uveče gledali filmski omaž jasenovačkoj fabrici smrti, zapravo gledali smo nešto što je gore i od same smrti - ljudsko zlo. To zlo, podruku sa smrću kao pratiljom, izlilo se preko ekrana u naše domove i mozgove i onaj malj kojim su ljudi tamo ubijani udario je još jednom, posred čela i posred srca.
Iako se za sve to, manje-više, znalo šok zbog toga nije bio ništa manji, stajali smo ispred ekrana kao da sami stojimo ispred noža krvnika i čekamo pogubljenje. A te večeri i jesmo bili pogubljeni, ne samo samim - eksplicitno prikazanim -činom neshvatljivog zločina, već saznanjem da čovek čoveku može da uradi tako nešto, odnosno da je to zaista i uradio. I nije zameriti nikome ko to nije mogao da gleda. Kao što nije zameriti ni reakcijama onih koji su film gledali.
Ubijaju se deca. Skaču u reku zbog ljubavnih problema, skaču sa zgrada na beton, postaju vesti crnih hronika, crno- bele slike u čituljama i okamenjeno ime u kriku neutešnih majki. Kakav li to život živimo kad može da se smuči petnaestogodišnjacima, šta to nismo umeli da im objasnimo, gde i kada nismo bili uz njih pa su mogli da potraže utočište u nečem tako strašnom kao što je smrt?
A pre svega ovoga danima su nam, sadistički detaljno, podastirane igrarije sa životom i smrću kriminalnog ološa, do u tančine je opisivano kako su jedni drugima odsecali glave, seckali tela na komade, iznosili ih torbama kao konzerve piva i spaljivani kiselinom. Hajde što je to bio udarni sadržaj tabloidnog smeća - alavog na monstruozne senzacije i tema i ništa boljih televizijskih kalakurnica po kojima raspredaju i spinuju kojekakvi „stručnjaci“, nego je na kraju o svemu tome pričao i lično predsednik države. Što bi rekao besmrtni Viljuška u onom sjajnom Dragojevićevom filmu: mnogo je, kume! Zaista je mnogo.
Jeste smrt neizbežna i najizvesnija stvar na svetu - ona naša lična nas čeka te čeka, pobeći joj ne možemo niti sa njom ima dogovora - ali nekako smo pustili smrt u kuće i u živote prekoredno, više nego što bi trebalo i više nego što moramo. Ona se omasovila, pripitomila i estradizovala, mi smo se na nju počeli da navikavamo, osluškujemo joj kas i nekako se neprikladno s njom intimiziramo. Moglo bi se reći da se smrt više boji nas ovakvih, nego mi nje.
Napravljena je cela kultura smrti, živimo neki bolesni „dens makabr“, igramo po njegovim taktovima, nemoćni i nesposobni da sam život - to najmoćnije oružje protiv smrti - isturimo kao odbranu, da je bar malo curiknemo i kažemo joj: polako, ima vremena, ajde ti malo odmori, imamo mi neka preča posla. Kao da smo zaboravili da živimo, a sve više se navikavamo da umiremo, da sahranjujemo, da o smrti pričamo i slušamo. Ono „život da stane ne sme“ nije samo profani folk refren, on je ispravno geslo, preporuka, preventiva i recept. Jeste da život i smrt idu podruku, ali nemojmo smrti davati prednost. Barem dok smo živi, posle nas se ne tiče. Kad vidi da nam nije toliko bitna i smrt će usporiti. Naš veliki Đorđe Balašević je za života prozreo i prezreo. Pevajući o njoj i rugajući joj se, prekoreo je i nas, zar ne: najlakše je plakati. Ne pravimo od toga tužni treći čin. Živimo, zaboravimo malo na tu (ne)proverenu glasinu. Za početak, ne širimo je.
Bonus video:
