Od tačne stogodišnjice uspešnog boljševičkog preuzimanja vlasti prošlo je nekoliko dana. Ali pre sto godina Lenjin je bio u ozbiljnoj nevolji zbog curenja informacija - jednog od najpoznatijih takvih slučajeva zabeleženih u 20. veku. Baš kada se pripremao da izvede završni udarac, vest o njegovim planovima dospela je u novine.
Pošto je Centralni komitet boljševika posle burnih rasprava kao datum početka revolucije odabrao 2. novembar (po gregorijanskom kalendaru), dvojica uglednih boljševika, Zinovjev i Kamenjev, koji su smatrali da je Lenjinova ideja ludost očajnika, obavestili su o tome provladine novinare.
Pobesneli Lenjin ih je odmah izbacio iz partije i naredio da se ustanak odloži za pet dana. Privremena vlada, koja je praktično već izgubila vlast, iskoristila je odlaganje da organizuje slanje dodatnih trupa u Petrograd, dok su boljševički komesari pokušavali da te planove osujete.
Ukratko, sve se odvijalo pred očima javnosti. Tako je 1. novembra 1917 . Njujork tajms izvestio da su „demonstracije“ koje je najavio „radikalni agitator Nikolaj Lenjin“ odložene i da je vlada bezbedna. Ostalo je istorija.
Sa godišnjicom Ruske revolucije možemo očekivati tri vrste reakcija: osude iz redova konzervativaca; mešavinu divljenja i žaljenja među liberalima; i entuzijastično slavljenje. Mada odbacujem boljševizam i smatram da je degeneracija revolucije počela već ranih 20-ih godina, ja ću biti sa onima koji slave. Ruska revolucija je primer intervencije masa kojom se menja tok istorije, kao i Francuska revolucija pre nje, a to treba slaviti, pod uslovom da ste u isto vreme spremni da uvažite i slavite i borbe radnika protiv prilično brzog gubitka sloboda u godinama koje su sledile.
Po mom mišljenju, revolucija od 7. novembra donela je upravo ono što je bilo obećano krupno štampanim slovima na boljševičkim lecima deljenim neposredno pred događaj: „klasnu vlast“. Liberalno-socijalistička privremena vlada koja je upravljala Rusijom nakon abdikacije cara bila je pred raspadom. Generali su pripremali državni udar. Armija na frontu bila je u rasulu. Izbijali su antijevrejski pogromi.
Radnička klasa, objašnjavali su Lenjinovi agitatori, jedina je snaga koja može zauzeti upražnjeno mesto, izvući Rusiju iz rata koji gubi, okončati pogrome i stati na put desničarskim oficirima koji spremaju uvođenje vojne diktature. U svakom slučaju, građanski rat je bio neizbežan: radnici su kontrolisali fabrike od jula i mnogi su smatrali da je došao trenutak da se preuzme inicijativa.
Danas nam je poznato kako se sve to završilo. Lenjin i sovjetski vojni komandant Lav Trocki znali su da je revolucija osuđena na propast ako im se ne pridruže francuski i nemački radnici. Iz iskustva Francuske revolucije 1789. znali su tačno i kakva opasnost ih čeka: izbor između mogućnosti da budu slomljeni napadima stranih armija i rizika pobede autoritarnih snaga u sopstvenim redovima. Nemilosrdno su se obračunali sa spoljnim neprijateljima, ali unutrašnje pretnje nisu uspeli da suzbiju i u krajnjem ishodu su odgovorni zbog toga što su ih podsticali.
Danas, dok čitam nedavno otkrivena sećanja i memoare iz perioda revolucije, najviše me impresionira otkriće koliko su ljudi onog vremena bili istorijski pismeni. Osporavajući ideje o radničkoj revoluciji, oni radnici koji su podržavali umereniju struju menjševika često su koristili reč „termidor“ da bi upozorili na ono što može uslediti. Termidor je bio mesec 1794. godine u kojem je jakobinska faza Francuske revolucije okončana Robespjerovim pogubljenjem.
Menjševički autori su koristili ideju o ruskom termidoru u pamfletima i novinama za koje su pisali još od 1909. godine. Ako radnici treba da preuzmu vlast u tako zaostaloj zemlji, glasio je njihov argument, onda se, baš kao u Francuskoj, mora zavesti „teror“; ekonomija će se raspasti, a iz redova revolucionara jednog dana će se izdvojiti grupa koja će preuzeti potpunu kontrolu. Dok se odvijala revolucija 1917 , većina pripadnika radničke klase bila je u stanju da prati paralele sa 1789. godinom.
Naše vreme je drugačije. Od 2011. živimo ubrzanu istoriju - doba rušenja diktatura, nastajanja novih protestnih ideologija, kolektivnog kažnjavanja stanovništva, jednostranih aneksija, proglašavanja nezavisnosti i fragmentiranja nekada važnih institucija.
Ali koliko smo sposobni da razumemo istoriju kojoj prisustvujemo? Knjiga Kraj istorije Francisa Fukuyame i sa njom povezane teze o nastajanju trajno unipolarnog sveta pripadaju nekom prošlom vremenu. Ali ideja o trajnosti tehnokratije nastavlja da živi.
Kada razgovarate sa bivšim špijunima, diplomatima i geostrateškim analitičarima, svi odreda su duboko zabrinuti za stanje današnjeg sveta, a razloge za to ilustruju istorijskim paralelama. Poslovni ljudi i političari, s druge strane, brinu samo o popularnosti i profitnim stopama u sledećem kvartalu i nemaju gotovo nikakvih referentnih tačaka za razumevanje dinamike trenutne katastrofe.
Što se tiče „termidora“, tu reč ćete u Britaniji lakše pronaći u jelovniku - uz „jastoga“ - nego u raspravama o dinamici revolucije i kontrarevolucije.
Javni medijski servisi, koji briljiraju u objašnjavanju prirodnih pojava, retko uspevaju da ponude dobra tumačenja istorije. Živimo u zlatno doba televizijskih istorijskih drama, u kojima događaji koji kvare sreću zgodnih parova u istorijskim kostimima uvek stižu kao grom iz vedra neba. Od ovog trenda donekle odudara serija Poldark u produkciji Debbie Horsfield, ali ako BBC zaista želi da obavi dužnost koju ima kao javni servis, onda bi posle Poldarka morali da daju jedan sat Danu Snowu ili Tristramu Huntu da kažu gledaocima nešto o vezama između Francuske revolucije i nastajanja radničke klase u Britaniji.
Debate o svemu što je bilo dobro i loše u Rusiji 1917 . dostići će vrhunac ovih dana. Pratiće ih i mnoge druge rasprave - kao kada je Estonija ranije ove godine zahtevala od levičarske grčke vlade da prizna da je „komunizam bio jednako poguban kao fašizam“ (što je Grčka odbila).
Ono što bismo morali da podstičemo sada kada se bitke 20. veka ponovo otvaraju je istorijsko opismenjavanje. Stotine hiljada ruskih radnika znali su šta je termidor, a uprkos tome prihvatili su rizik i podržali dolazak na vlast jedne ilegalne partijske organizacije. Poznavanje istorije ih je verovatno bolje pripremilo i za ono što je sledilo.
(The Guardian, 30.10.2017.; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)
Bonus video:
