Kada političari nemaju mnogo toga da kažu oni pričaju dugo i opširno. Tako je i ruski predsednik Vladimir Putin na ekonomskom forumu u Sankt Peterburugu, ruskoj verziji Davosa, držao svoj geopolitički sermon gotovo sat i po vremena, a u suštini su bile važne samo dve poruke: Moskva igra na kartu raspada EU i za Kremlj, na planetarnoj sceni, postoje samo sile i vazali.
Drugim rečima, svet treba podeliti u zone interesa u kome bi najveći deo pripao triju velikih moćnika Rusima, Kinezima i Amerikancima, dok bi samo par regionalnih igrača bilo autonomno, tipa Turska, Indija, Brazil. Svi ostali bi bili sateliti ili kolonije, kako ih je definisao Putin, pomenute tri sile. Toliko o principijelnom stavu Rusije da se zalaže da svaka zemlja suvereno odlučuje o sebi i načelu nemešanja u unutrašnje stvari.
Putin je svestan da ne može da pobedi SAD, ali veruje da ima džokere u rukavu da razbije EU, što je preduslov za slabljenje rusofobnog zida koji se podigao od Finske preko pribaltičkih republika i Poljske do Rumunije. Sa nefunkcionalnom ili u kliničkoj smrti EU, za Moskvu bi bilo mnogo lakše da manipuliše sa tradicionalnim rusofilskim raspoloženjem na Balkanu (Bugarska, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Grčka) i da jača uticaj u krugovima zapadnoevropskih zemalja, gde je prisutan veoma snažan antiamerikanizam, pre svega u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj.
U zapadnoj Evropi između antiamerikanizma i putinofilstva, veoma često, nema razlike, mada je sasvim legitimno biti protiv dominacije Vašingtona i još više suprotstavljen hegemonskim i ekspanzionističkim težnjama Ruske Federacije.
U Moskvi su ubeđeni da vreme radi za njih i da je samo pitanje vremena kada će jedinstvo EU biti poljuljano i srušeno. Putinov režim je godinama investirao velike sume novca u širenje propagande protiv EU, njenih dubljih integracija i širenja, a nije izostala ni podrška ekstremnim političkim partijama u Evropi koje su širile ksenofobiju, evroskepticizam.
Nema separatističkog pokreta na Starom kontinentu, od Katalonaca do Škota i Veneta, kao ni antisistemske stranke, od italijanske Lige preko Aternative za Nemačku do Žan Lika Melanšona i Marin Le Pen, koji nisu dobili podršku - logističku, političku, medijsku ili ekonomsku - od Kremlja, direktno ili indirektno.
Ni crnogorski ni srpski nacionalisti ne vole kad ih podsete da je i odvajanje Crne Gore od Srbije bilo podržano i pomognuto od Putinovog režima: prvi jer se ne uklapa u njihov “evropski” narativ, a drugi jer im kvari idealizaciju “majke Rusije” koja brine o Srbima i ništa ne bi uradila protiv njih i pored toga što je istorija krcata primerima kada su Rusi ostavili Srbe na cedilu.
Brojni analitičari i novinari koji godinama prate Rusiju, među kojima i potpisnik ovih redova, pogrešno su smatrali da Rusija neće ući u konvencionalni rat sa Ukrajinom jer se u poslednjih 15 godina usavršila u vođenju hibridnih ratova, Sirija, Libija, Zapadni Balkan, Jermenija. Minimalan rizik i troškovi, maksimalni dobici i korist.
Međutim, to što Rusija vodi osvajački rat protiv Ukrajine, ne znači da je prestala da seje nestabilnost i konflikte gde god joj se ukaže prilika. Putinov režim nema samo gas i naftu kao oružje u obračunu sa EU, već migracione procese koji mogu da proizvedu mnogo veće tenzije u zapadnoevropskim društvima nego nestašice energije.
Primera radi, sedamdesetih godina ksenofobne i ekstremističke snage nisu nikle zbog velike energetske krize, ali su početkom ovog veka u svim evropskim državama prosperirale političke formacije koje su prikriveno ili otvoreno širile ksenofobiju i koristile agresivan rečnik protiv migranata. Motiv vrlo jednostavan: eksponencijalan rast udela stanovništva poreklom iz Afrike, Azije i istočne Evrope.
Putinov režim svesno i ciljano radi na proizvodnji gladi u Africi kao i na Bliskom i Srednjem istoku. Zaplenjujući ukrajinske žitarice namenjene izvozu na okupiranim teritorijama, uništavanjem useva ili silosa gde se skladište pšenica i drugi ratarske kulture, kao i sprečavanjem izvoza preko luke u Odesi, Moskva kreira tempiranu bombu velikih protesta u najsiromašnijim zemljama na svetu.
Budući da su za široke slojeve građana u afričkim i azijskim zemljama hleb i prehrambeni proizvodi od žitarica glavno, a često i jedino, sredstvo u borbi protiv gladi, lako je zamisliti šta će se dogoditi kada se potroše postojeće zalihe žitarica u afričkim i bliskoistočnim zemljama.
Cilj Rusije nije da dovede u neprilike režime u arapskim i afričkim državama već da kreira novi migracioni talas, mnogo veći i mnogo opasniji po Evropu od onog sirijskog iz 2015. godine. Slabost i neodlučnost koju je pokazala EU tokom migrantske krize biće upotrebljena protiv nje.
Fabrikovanje gladi će pokrenuti velike mase ljudi. Niko neće želeti da emigrira u Rusiju, Belorusiju ili Kinu. Amerika je daleko i sa obe strane je štite okeani, Australija je još dalje i ima najrigidniju migracionu politiku, tako da ostaje samo sve starija Evropa koja već 40 godina ne uspeva da ima natalitet za prostu reprodukciju.
Tu dolazimo do glavnog cilja Kremlja: radikalizacija prilika u državama članicama EU, pogotovo u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji. Sa migrantima “ante portas” i sve većim brojem onih koji će se preko Mediteranskog mora ili balkanske maršrute, na ovaj ili onaj način probiti do obećanog raja, rast popularnosti desničarskih, ksenofobnih i antimigrantskih političkih partija biće neizbežan, a one gotovo sve gaje simpatije ili razumevanje za Putinovu Rusiju.
Sledeća direktna šteta od ruskog fabrikovanja planetarne gladi je sukob između država članica EU. Istočnoevropske i skandinavske zemlje neće hteti da prime migrante. Poljaci, Mađari i u pribaltičkim republikama ih nikada nisu ni želeli, Skandinavci će se pravdati da su oni već poneli veliki teret u prethodnim migracioni talasima. Takođe, Varšava će moći i da se pozove na veliki broj izbeglica iz Ukrajine koje je primila. Italija, Španija i Grčke i donekle Francuska će biti na prvoj liniji i najizloženije seriji negativnih posledica.
Imajući u vidu prethodna iskustva, pitanje raspodele migranata i zajedničke politike prema osobama koje bez dozvole žele da uđu na tlo EU će do krajnjih limita zakrviti odnose između članica EU, sa dobrim izgledima da na površinu izađu i sva druga sporna pitanja između njih. Divide et impera će doživeti još jedno svoje izdanje.
Čelnici država EU će morati da prevaziđu etničke egoizme, gledanje u vlastiti pupak i sprovođenje politika u kojima se realizuju samo nacionalni interes nauštrb opšteg evropskog dobra. U prevodu, Poljaci, Skandinavci, pribaltičke republike (plus Mađari, ali iz drugih razloga) moraju da shvate da njihova sigurnost i prosperitet ne zavise od propasti Rusije već od stvaranja federalne EU- samo jaka i federalna EU garantuje bolju budućnost današnjim i budućim članicama.
Pozitivna okolnost je da je u Nemačkoj na vlasti kancelar Olaf Šolc, u Francuskoj predsednik Emanuel Makron, u Italiji premijer Mario Dragi i u Španiji predsednik vlade je Pedro Sančez. Evropa neće dugo imati takav poker asova u Berlinu, Parizu, Rimu i Madridu. Ako oni ne budu imali dovoljno jaku viziju federalne EU i snagu da udare temelje federalne Unije, niko neće moći da pobedi istočnoevropske i skandinavske članice koje gledaju samo svoje interese.
Fransoa Miteran je u svom oproštajnom govoru u Evropskom parlamentu pre 27 godina upozorio kuda Evropu vode nacionalizam i egoizam. Vladimir Putin to zna i zato igra na kartu nacionalizama i egoizama da bi srušio evropski san. Paradoks je da su najveća prepreka u sprovođenju federalnih reformi koje bi spasile EU najrusofobnije članice EU, od Skandinavaca i pribaltičkih republika do Poljske, plus jedina rusofilna u istočnom bloku, Orbanova Mađarska.
Rusija a ni Kina ne mogu da sruše EU, ali nacionalizam i egoizam mogu - ako u 27 prestonica Starog kontinenta to shvate, možda i ovoga puta EU iz velike krize izađe jača i još bolje mesto za život.
Bonus video:
