Malo je zapadnoevropskih regiona u kojima su džihadisti tako aktivni kao u Kataloniji, gde su nedavno izvršili smrtonosne napade. Stručnjaci razloge vide u komplikovanom odnosu lokalnih vlasti prema muslimanima.
„Jasno je postojanje opasnosti u Kataloniji“ – tako je glasio stav američkog Stejt dipartmenta još 2010. godine kada se radilo o bojazni zbog moguće radikalizacije mladih muslimana u ovoj španskoj pokrajini. U dokumentu, koji je do javnosti dospeo preko platforme Vikiliks, piše da je Barselona „čvorište zabrinjavajućih pokreta“ zbog velikog broja muslimana od kojih bi manji broj mogao biti regrutovan za džihad. Doseljavanje iz severne Afrike, Pakistana i Bangladeša načinilo je ovaj region „magnetom za regrutovanje terorista“, dodaje se u papiru.
Dan nakon napada u Barseloni je španska štampa objavila brojke koje ilustruju opasnost. Trećina muslimana u Španiji živi u Madridu, Barseloni, kao i u Seuti i Melilji, dvema španskim eksklavama na afričkom tlu. Između 2012. i 2016. je u celoj zemlji uhapšeno 178 džihadista, a četiri petine dolazile su iz pomenutih gradova.
Nije slučajnost što veliki broj muslimana živi u Kataloniji. Tamošnja ekonomija već godinama doživljava bum i vapi za jeftinom radnom snagom. Katalonska vlada je prvo bacila udicu u Poljsku, ali su bez uspeha ostali pokušaji da se odande privuku radnici. Bolje su sreće bili od kada su 2003. otvorili kancelariju u marokanskoj Kazablanki. Prema podacima iz 2015. u Kataloniji je živelo pola miliona muslimana što je tada činilo sedam odsto stanovništva.
Prelomna godina
Fernando Reinares i Karola Garsija Kalvo, dvoje renomiranih stručnjaka za terorizam, pišu da se situacija sa potencijalnim islamističkim teroristima u Kataloniji dramatično promenila pre četiri godine. Do 2013. su naime 90 odsto uhapšenih zbog mogućih islamističkih veza bili strani državljani, mahom rođeni u Maroku, Alžiru i Pakistanu. Od tada međutim polovinu uhapšenih čine oni rođeni u Španiji i sa španskim državljanstvom. Najviše hapšenja bilo je u dve pomenute eksklave.
Zašto baš 2013. godina kao prekretnica? S jedne strane, te se godine rat u Siriji zaoštrio do mere koja je izazvala ogorčenost, bes i radikalizaciju mnogih mladih muslimana širom sveta. Uz to, taman je u Španiji stasavala druga generacija migranata, sinovi i kćeri muslimana koji su se doselili devedesetih godina.
Katalonske vlasti se rado razmeću multikulturalnom atmosferom Barselone, piše novinar Ignjacio Sembrero u svojoj knjizi „Alahova Španija“ (La España de Alá). Sembrero analizira da se ipak malo preduzima za integraciju muslimanskih došljaka – tako je, piše, Barselona jedina zapadnoevropska metropola bez velike džamije. Redovno se odbijaju i zahtevi za gradnju manjih džamija u gradskom jezgru. Lokalne vlasti umesto toga dozvoljavaju podizanje bogomolja u teže pristupačnim i manje atraktivnim industrijskim i poslovnim zonama.
Deo razloga leži, tumači Sembrero, u sveprisutnom istorijskom sećanu na Al Andaluz, kako glasi arapski naziv za veći deo Iberijskog poluostrva koji su kontrolisali muslimani tokom 800 godina (711-1492). To je jedna od istorijskih trauma Španije i razlog što Katalonija odbija ponude bogatih zemalja Arabijskog poluostrva za izgradnju atraktivnih džamija. „Španija je, uključujući Kataloniju, posebno atraktivna u očima Arapa“, piše Sembrero. „Nije njima isto da li ulažu svoje petrodolare u Berlin, grad sa najvećim muslimanskim prisustvom u Evropi, ili u Barselonu koja je od 801. godine bila deo Al Andaluza.“
Pitanje identiteta
Katalonija donekle deli problem sa zemljama poput Nemačke, Francuske i Belgije: mladi muslimani druge ili treće generacije razapeti su između zemlje porekla svojih roditelja ili dedova i zemlje u kojoj su rođeni, između mahom sekularnog društva u kojem žive i religioznosti u porodici. No problem ima i posebnu katalonsku notu koja se ogleda u stalnom rivalstvu te pokrajine i centralnih vlasti u Madridu. Dvostruki identitet – čak su španski i katalonski prilično različiti jezici – dodatno otežava integraciju.
„U Kataloniji vidimo ne samo pojačanu koncentraciju salafističkih pokreta, već i društvo podeljeno kroz pitanje identiteta“, piše ekspert za terorizam Fernando Reinares. Nije slučajno, tumači on, što u taj identitetski vakuum uspešno uskaču džihadisti. Džihadizam mladim migrantima ili potomcima migranata obećava lako razrešenje identitetske dileme po devizi: prikloni se „Kalifatu“ pa se više nećeš ni pitati da li si Marokanac, Katalonac ili Španac.
Bonus video:
