Ovo je trenutak kog su se plašili mnogi Amerikanci, zajedno sa ostatkom sveta. Zbog ovoga, pre svega zbog ovoga strahovali smo od mogućnosti da Tramp postane predsednik SAD. Ne zbog toga što će zaposliti nekorisne ljude, ili što će po ceo dan tvitovati, ili što će koristiti svoj visoki položaj za lično bogaćenje, ili što će biti okrutan - mada smo se svega toga plašili. Ne, najveći strah je izazivala pomisao da bi dolazak Trampa u Belu kuću značio da ćemo na kormilu zemlje imati čoveka koji je dovoljno lakomislen, impulsivan i glup da dovede svet na ivicu nuklearnog rata.
Naravno, uskoro će možda prevagnuti hladnije glave. Kina će možda naći nezvanični diplomatski način da ubedi Severnu Koreju da se povuče iz najnovije svađe s Vašingtonom. Uprkos svojoj najnovijoj pretnji da će napasti američku vazdušnu bazu na pacifičkom ostrvu Guam, režim u Pjongjangu mogao bi i sam zaključiti da najnovija eskalacija ugrožava njegov opstanak. Ili bi generali koji ga sada podržavaju, Džon Keli kao šef kabineta, Džim Matis kao sekretar odbrane, mogli nagovoriti Trampa da se povuče sa ivice.
Ali nemojmo se zavaravati. Reči koje je Tramp izgovorio u utorak gurnule su SAD ka ponoru nuklearnog sukoba sa S. Korejom. Nadajmo se da će obe strane ustuknuti, ali nemojmo se zavaravati. Stojimo na ivici i Tramp nas je tu doveo.
Za to su krive reči koje je predsednik upotrebio. Pretiti Kim Džong Unu „ognjem i gnevom“ dovoljno je ratoborno. Ali dodavanjem reči „kakve svet dosad još nije video“, postaje sasvim izvesno da se govori o nuklearnom napadu na Koreju.
Razmotrimo očigledne posledice takvog napada. Na Korejskom poluostrvu živi 75 miliona ljudi. Tamo je stacionirano i 30.000 američkih vojnika oba pola. Koliko njih će umreti ako Tramp ostvari svoju pretnju? Da i ne pominjemo potonju odmazdu i eskalaciju, mogućnost da Rusija i Kina upotrebe sopstveno nuklearno oružje. Zato su svi prethodni američki predsednici koristili najtrezveniji jezik kad su govorili o S. Koreji. Nastojali su da smanje napetost, a ne da je povećaju.
Sad je situacija drugačija. Trampova fraza „oganj i gnev“ kao da je došla iz usta samog Kima, koji je ranije zapretio da će pretvoriti Vašington u „more vatre“. Kad je američki politički komentator H. Fineman na Tviteru upitao - „Može li tviterski rat nezrelog diktatora-ludaka dovesti do nuklearnog holokausta?“ - nije bilo sasvim jasno na koga se te reči odnose. Obe strane u ovom sukobu sada predvode - kako bismo to rekli? - nepredvidljivi ljudi.
Svi Trampovi prethodnici su razumeli pristup koji je sažeto i upečatljivo opisao Ruzvelt: „Govori tiho i nosi veliku batinu“. Dakle, ako nosiš veliku batinu, ne moraš da vičeš. Treba da govoriš tiho kako nikad ne bi morao da zamahneš tom batinom. Tramp je stvorio sledeći rizik: moguće je da će on sad osetiti obavezu da ostvari svoju pretnju kako ne bi izgubio kredibilitet. Njegove reči „oganj i gnev“ nisu izvršile pritisak samo na Kima, već i na njega samog. Saterao je samog sebe u ćošak.
U traganju za ranijim sličnim primerom neki su se setili Trumana. Čuvena je njegova poruka Japancima iz 1945: ako se ne predaju „mogu očekivati propast iz vazduha kakva nikad nije viđena na Zemlji“. Razlike su, međutim, očigledne. Truman je to rekao pošto je bačena atomska bomba, ne pre toga. Akciji nije prethodila retorička dreka već ćutanje. Još važnije - Japan nije predstavljao nuklearnu pretnju za SAD jer, za razliku od S. Koreje, nije imao ni zametak nuklearnog arsenala.
Čak i samo pominjanje Trampa i Trumana u istom dahu otkriva strašni besmisao situacije u kojoj su se našli Amerika i ceo svet. Kolika je verovatnoća da se Tramp oslanjao na strateški proračun? Izvesno je da se on, kao i dosad, poneo impulsivno, podlegao svojoj sklonosti ka mačo govoru i sukobljavanju. Jedan komentator je sugerisao da su reči - „kakve svet nikad nije video“, iskočile iz Trampovih usta zato što ih je malo pre toga upotrebio u kontekstu američke opioidne krize. To objašnjenje je sasvim ubedljivo.
Od osvita atomskog doba svetski lideri su razumeli da tim oružjem treba najopreznije rukovati. Bilo je slučajeva nuklearnog klinča, ali svaka strana je dobro znala gde je granica i trudila se da je ne prekorači. Svaka strana se, dakle, trudila da ne kaže ništa što bi druga strana mogla pogrešno protumačiti kao okidač za rat.
I Vašington i Moskva su to znali tokom celog hladnog rata; svesti o tome dugujemo to što se kubanska raketna kriza nije pretvorila u Armagedon. Većina analitičara smatra da i režim u Pjongjangu, uprkos svojoj brutalnosti, to dobro razume, dakle da nije samoubilački. Ali nad svetom danas lebdi pitanje koje nikad ranije nije moralo da bude postavljeno: da li predsednik SAD shvata tu suštinsku stvar, jednu od onih od kojih zavisi sudbina sveta?
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: S. Miletić)
Bonus video:
