Postoji bojazan u evropskim prestonicama šta bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić preko svojih “proksija” mogao da pokuša da uradi u Crnoj Gori kada postane jasno da je Podgorica počela da juri ka članstvu u EU i kada ulazak u Uniji bude na dohvat ruke. Pod lupom Brisela je mnogo više lider DNP-a Milan Knežević nego predsednik Skupštine Andrija Mandić. Ne samo zato što je u ovom momentu Knežević mnogo bliži Vučiću, već zato što, kolokvijalno rečeno, postoji procena da bi Mandić između Crne Gore u EU i Vučića izabrao prvo a Knežević drugo.
Ulazak Crne Gore u EU biće veliki udarac za Vučićev režim jer uz svu propagandnu mašineriju neće biti lako objasniti kašnjenje, zaostajanje i izolovanje Srbije, pogotovo kada Crna Gora počne da uživa ogromne benefite od članstva u Uniji. Zato se ne isključuje mogućnost da zvanični Beograd preko svojih ispostava i saveznika u Crnoj Gori podmetne klipove u točkove Podgorici u poslednjoj fazi pregovaračkog procesa.
Međutim, u EU su spremni na takve scenarije i imaju već pripremljene adekvatne odgovore koji ne uključuju DPS. Štaviše, koliko su Vučićeve snage u Crnoj Gori potencijalna opasnost za evropsku budućnost, toliko su DPS i struktura koju je ona napravila tokom 30 godina vladavine prepreka za ulazak u EU.
“Od krucijalnog značaja je da Vlada i parlamentarna većina ostanu stabilne i bez tektonskih poremećaja do leta jer u Briselu rade punom parom da Crna Gora zatvori nekoliko poglavlja već krajem juna, odnosno za vreme belgijskog predsedavanja EU”, preneli su “Vijestima” izvori u Briselu koji rade na dosijeu Crne Gore.
U tom kontekstu će biti ubrzan rad na završavanju Interim Benchmark Assessment Report (IBAR) kako bi sve bilo spremno za zatvaranje poglavlja u prvoj polovini ove godine. Naši kontakti u Briselu podvlače da je ubrzanje dvostruko motivisano. S jedne strane, belgijsko predsedništvo EU želi da završi svojih šest meseci na čelu EU zatvaranjem poglavlja u pregovorima sa Crnom Gorom, kao jasnim signalom da je proces proširenja oživeo, ne samo za Ukrajinu, već i za Zapadni Balkan. Na drugoj strani, pojedinim državama članicama, posebno onim ključnim, žuri se da zatvore par poglavlja sa Crnom Gorom da bi ostavili što manji prostor mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, koji preuzima predsedavanje EU 1. jula, da sebi pripiše oživljavanje procesa proširenja na Zapadnom Balkanu.
Zatvaranje poglavlja u junu je strateški važno za dalje ubrzavanje pregovaračkog procesa budući da bi u toj postavci Podgorica imala mnogo bolju startnu poziciju u odnosu vis-a-vis sa sledećom evropskom administracijom koja će biti formirana sledeće jeseni. Uskočiti u junski voz za zatvaranje poglavlja znači otvoriti vrata za Crnu Goru u EU 2030.
Priča o 2028. godini kao ciljnoj za ulazak Crne Gore u EU nije realna jer bi to značilo da se pregovori okončaju do kraja 2026. Budući da će Podgorica morati da položi, uslovno rečeno, diplomski ispit za zatvaranje poglavlja 23 i 24, serijom pravosnažnih presuda za organizovani kriminal, visoku korupciju i zloupotrebu položaja, kao i da procesi traju u najboljem slučaju od tri do pet godina, jasno je zašto je 2028. teško dostižna. Podsetimo, u Hrvatskoj je “žrtveno jagnje” na oltaru ulaska u EU bio bivši premijer Ivo Sanader: nekada alfa i omega u posttuđmanovskom HDZ-u i Hrvatskoj danas je bibliotekar u zatvoru u Lipovici.
Realan datum za završetak pregovaračkog procesa je 2028. godina, a ulazak u članstvo EU u 2030. Možda to nekome ne izgleda dovoljno brzo, ali je to najbolji mogući scenario za Crnu Goru. Naravno, politička volja je veoma bitna. Kao što je proces proširenja bio blokiran ili usporen do brzine kornjače zbog nedostatka volje, tako može da bude i ubrzan njenim povratkom. Ovde je veoma važno naglasiti da je bitna volja država članica EU a ne Evropske komisije. Primera radi, Evropska komisija nije dala pozitivno mišljenje za ulazak Grčke, a ona je ipak primljena u EU 1981. godine jer je tako želelo tadašnjih devet članica. Naravno, mnogo je lakše postići konsenzus među devet nego 27 država članica.
Brisel želi da u praksi pokaže da je proces proširenje oživeo i da ima podršku. Crna Gora je sticajem okolnosti, ali i konkretnih činjenica, izabrana da bude primer drugim državama u regionu da je evropska perspektiva konkretna a ne šargarepa na dugačkom štapu. Štaviše, moglo bi se reći da prvi put rečenica da “od Crne Gore zavisi kojom brzinom će ući u EU” nije prazna floskula nego realna politička poruka. Fudbalskim rečnikom izraženo, Crna Gora samo ako napravi faulove za crveni karton može da ugrozi ili zaustavi svoj put ka članstvu u EU, a to sa ovom vladom i ovom parlamentarnom većinom nije trenutno na horizontu.
Procena ljudi koji rade u institucijama EU na crnogorskom putu ka Uniji je da u Podgorici konačno postoji politička volju za obračun sa organizovanim kriminalom i korupcijom, a to je za Brisel najbitnije. Postojanje te volje je conditio sine qua non za donošenje i implementaciju reformi u pravosudnom sistemu a bez njih nema ubrzanja evropskih integracija. Sledeći veoma važan razlog za optimizam je baziran na činjenici da Crna Gora nema drugih ozbiljnih problema kao druge zemlje Zapadnog Balkana i zato je izabrana da bude “pogurana”.
Političke turbulencije u Podgorici oko postavljanja novog direktora policije mogu ali i ne moraju da predstavljaju problem na putu evropskih integracija. Ako izbor direktora policije ne dovede do ozbiljnije krize Vlade, uključujući i njen pad i posledični zastoj u radu parlamentu, onda će sve proći bez većih posledica po hod ka članstvu u EU.
Političko neiskustvo premijera Milojka Spajića je u određenoj meri doprinelo trzavicama u Vladi i vladajućoj koaliciji. Fokusiran na ekonomska, finansijska i socijalna pitanja, premijer je u potpunosti prepustio vojno-policijsko-bezbednosni sektor “Demokratama” što je prilično nelogično imajući u vidu realnu snagu partije Alekse Bečića i broj poslanika u Skupštini Crne Gore.
Sukob oko imenovanja direktora policije nije ništa drugo do plod političke naivnosti Spajića, koja je u neku ruku i razumljiva budući da se on politikom bavi tek par godina, a vodeći ljudi Demokratske CG su od omladinskih dana politički angažovani. Spajić tek sada shvata da premijer ne može samo da se bavi ekonomijom i socijalnim pitanjima i da bude bez svojih ljudi u ministarstvima sile i bezbednosnim strukturama.
I na kraju reč dve o DPS-u čiji se prvaci i saveznici u “civilnom” sektoru i “dobrovoljci” na društvenim mrežama uporno preporučuju zapadnim partnerima kao pouzdana “proevropska” snaga. DPS se suštinski ne pominje u evropskim kuloarima i niko ne računa na tu partiju niti je vidi kao alternativu postojećoj vladajućoj koaliciji jer su promene u toj partiji kozmetičke i ne postoji ozbiljna volja da se bore protiv organizovanog kriminala, korupcije i zloupotrebe položaja. Mreža korumpiranih sudija, tužilaca, administrativnih službenika, zaposlenih u bezbednosnom sektoru i dalje je u velikoj većini vezana za DPS ili pod kontrolom bivših čelnika te partije. Aktuelna vlast, kao i partneri u EU, imaju zajednički cilj da tu mrežu rasparaju i da očiste sistem od korumpiranih i ljudi povezanih sa organizovanim kriminalom.
Istini za volju, u EU postoje određeni politički krugovi koji zaziru od koalicije Za budućnost Crne Gore i voleli bi da se DPS zaista reformiše, oslobodi balasta prethodnih lidera i postane na delima stranka kakvom se predstavlja na rečima i posledično da vrati koalicioni kapacitet i mogućnost da bude deo vlasti. Međutim, svima je jasno da se to ne dešava i da je DPS i dalje čvrsto pod kontrolom bivšeg vođstva, što automatski tu partiju diskvalifikuje iz bilo kakve kombinacije za neku buduću vladajuću kombinatoriku. Tu poruku iz Evrope je shvatio i dobar deo čelnih ljudi u Bošnjačkoj stranci, i zato žele da uđe u Spajićevu vladu i budu deo političke snage koja je uvela Crnu Goru u EU, a ne da joj budu opozicija.
Bonus video:
