Events are dust“ (Događaji su prašina). Ovako je Fernan Brodel, otac strukturalne ili istorije dugog trajanja, istakao razliku, između svoje, i one druge, tradicionalne ili događajne istoriografije.
Brodelova istorija dugog trajanja, pomaže nam da bolje sagledamo, odnosno podnesemo, i jedan skori, sasvim skori glokalni (globalni i lokalni) događaj, prijem Crne Gore u NATO. Koji, to se vidi već i na prvi pogled, u sebi nosi, svu onu, za događajnu istoriju karakterističnu, mešavinu i dramu, tragedije i farse.
Tragedija je srećom još uvek samo potencijalna. Opasnost od unutrašnjeg odnosno građanskog rata. Ali je zato farsa omniprezentna. Pomislite samo na ono, kako su crnogorski ratni i poratni zločinci na vlasti, eto, morali u NATO, jer su, kažu, privrženi vrednostima Zapada.
A ispod prašine inkubira stvarna istorija. I njeno ponavljanje. Ili, bolje, njeno produžavanje. Istorija dugog trajanja. U slučaju Crne Gore i NATO-a, za sada, samo u glavnim obrisima. Od kojih je najistaknutiji onaj koji se tiče realnog odnosa veličina. „Večitih“ velikih sila i njihovih još „večitijih“ interesa, SAD/NATO Donalda Trampa i Rusije Vladimira Putina, na jednoj, i male, premale Crne Gore, „kaplje mora“, uzburkane do neba, od vanjskih, ali i sopstvenih natovaca i putinovaca, na drugoj strani.
Sve ostalo, još uvek je krajnje otvoreno. S tim, što, pri tome, rasplitanje aktuelnog međunarodnog čvora, najmanje, ili nimalo, zavisi od same Crne Gore (iako je ona sada, eto, „at the frontline“, na liniji fronta, još jedan aspekt one farse). SAD/NATO i Rusija imaju samo dve opcije. U najkraćem, prva je deeskalacija, resetovanje u nultu tačku, odmrzavanje rada Saveta za saradnju i partnerstvo, najzad dalje razvijanje ove saradnje i partnerstva, u pravcu one neophodne demokratske regulacije, našeg sadašnjeg, neregulisanog, divljeg i apokaliptički opasnog, međunarodnog multipolarizma. Druga je - apokalipsa.
U prvoj od ove dve opcije, Crna Gora, čak i kao članica NATO-a, mogla bi da pruži određen konstruktivan, pa i mirotvoran doprinos, ponudom svog dela Jadrana ili svojih visokih planina, za pregovore oko deeskalacije, na primer. U drugoj, opet, Crna Gora ne bi mogla da pomogne, čak i ako ne bi bila članica NATO-a.
Relativizacija uloge Crne Gore u svetskoj istoriji, koja je gore samo naznačena, ne želi da kaže kako, kada je reč o odnosima velikih i malih, eto, baš ništa nije važno, nego samo hoće, da stvarima da odgovarajuću odnosno pravu meru. Konačne odgovore daće tek budućnost koja ostaje neizvesna.
U međuvremenu, primetimo makar dva, doduše tek lokalna, naša, crnogorska, ali, ipak, izvesna odgovora. Prvi je delimičan i sporan ali izuzetan. Prihvatanje ulaska u NATO od strane vlasti osporenog legitimiteta i isto takvog odnosno krnjeg parlamenta. Ono što je ovde izuzetno, naravno, nije ova spornost vlasti, u Crnoj Gori to je pre normalno nego izuzetno stanje stvari, nego je to jedna nova, ali apsolutno nova, istorijska, mentalna i etička paradigma, još uvek nedovoljno primećena. Poziv crnogorskih natovaca na vanjsku „zaštitu“, „silu“ i „investicije“, naime, kao na ključne argumente. A sve to u zemlji, koja je ime i slavu stekla, u velikoj anti-otomanskoj, a zatim i isto tako velikoj anti-fašističkoj vojni. Uz pomoć one nemoguće ali sjajne paradigme „Neka bude što biti ne može“.
Drugi od ova dva odgovora, najmanje je neizvestan. Za to se pobrinula vladajuća crnogorska oligarhija. Ne čekajući velike svetske odgovore, naime, ova je svoje aktuelno natovanje, kao svoje novo a beskonačno unutrašnje ratovanje, već i definitivno, uspešno i efikasno, pretvorila u svoje nove latifundijske posede. U onu svoju novu, neo- ili, bolje, kvazi-feudalnu nazadnjačku sintezu, koja počiva na beskonačnom siromaštvu i nasilju, pa i na odgovarajućoj desničarskoj (zlo)upotrebi osnovnog ili minimalnog prihoda, te koja već sada, čitavom, pa i najrazvijenijem svetu, pokazuje sliku njegove moguće budućnosti.
(Monitor)
Bonus video:
