Strasti koje su se podigle na teritoriji bivše Jugoslavije oko spomen ploče Puniši Račiću, ubici trojice poslanika Hrvatske seljačke stranke u Skupštini Jugoslavije 1928. pokazale su da se na jugoslovenskim prostorima ne dozvoljava “prošlosti da ode u prošlost”. Ali i da ni jedan narod nije spreman da pogleda u oči vlastitim zločinima već samo zuri u tuđe
Francuski predsednik Emanuel Makron, na obeležavanju 75. godišnjice masovnog hapšenja i deportacije Jevreja, bez okolišanja je priznao odgovornost Francuske i Francuza za smrt 13.000Jevreja koji su uhapšeni između 16. i 17. jula, sprovedeni na Vel d’Hiv (Zimski velodrom u Parizu) i odatle upućeni u sigurnu smrt u Aušvic i druge nacističke logore smrti.
“Francuska je sve organizovala. Nijedan Nemac nije učestvovao u hapšenju i sprovođenju Jevreja. Francuska policija je bila ta koja je sarađivala sa nacistima i učestvovala aktivno u deportaciji. Bilo bi komotno, ali i potpuno lažno da kažemo da režim u Višiju nije predstavljao francusku državu”, rekao je Makron opovrgavajući tezu Marin le Pen, ali i osnivača Pete republike Šarla de Gola, o tome da Francuska ne snosi odgovornost za deportaciju Jevreja, jer režim generala Petena nije predstavljao francusku državu.
Makronova izjava dobija još više na snazi imajući u vidu priliku i mesto na kom je izgovorena, kao i zato što je izrečena u prisustvu izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Ona je gotovo jednako snažna kao i deo intervjua jednoj alžirskoj televiziji u jeku predsedničke izborne kampanje:”Kolonijalizam je bio zločin protiv čovečnosti. To je prošlost kojoj moramo da gledamo u oči i zbog koje dugujemo izvinjenje žrtvama. Kolonizacija je vodila ka negaciji Alžiraca i proizvela je rat koji nije bio dostojan Francuske, sa varvarskim zločinima i torturama. Svim našim borcima u alžirskom ratu kažem: vi ste deca Francuske, sinovi države koja mora da preuzme odgovornost za svoje odluke”.
Bilo je onih koji su mislili da će zbog te izjave Makron dovesti u pitanje svoju pobedu na predsedničkim izborima, štaviše proricali su mu zbog takvog stava i poraz. Ali, Makron je pobedio i Francuzi su pokazali da su pustili da “prošlost ode u prošlost” jer su počeli da joj gledaju u oči i da ne skreću pogled i traže opravdanja.
Strasti koje su se podigle na teritoriji bivše Jugoslavije oko spomen ploče Puniši Račiću, ubici trojice poslanika Hrvatske seljačke stranke u Skupštini Jugoslavije 1928. godine, pokazale su da se na jugoslovenskim prostorima ne dozvoljava “prošlosti da ode u prošlost”. Ali i da ni jedan narod nije spreman da pogleda u oči vlastitim zločinima već samo zuri u tuđe. Političko licemerstvo koje vlada u Beogradu, Podgorici i Zagrebu je još jednom pokazalo svoje nakazno lice. Svi smo spremni da opravdavamo, negiramo ili minimiziramo zločine naših sunarodnika i političkih istomišljenika i istovremeno da zlodela iste težine najoštrije osuđujemo ako su njihovi počinioci pripadnici drugog naroda ili političkog miljea.
Zajedničke države nema već dve i po decenije ali je najprizemniji nacionalizam i dalje spajajući elemenat lidera na prostoru bivše Jugoslavije. Engleski pesnik Samjuel Džonson je govorio da je patriotizam poslednje utočište nitkova, dok je Umberto Eko kroz usta Pjotra Račkovskija zapazio da je potrebno pronaći neprijatelja da bi se narodu dala nada i da se onaj ko nema moralne principe po pravilu uvije u nacionalni barjak, dok je nacionalni identitet poslednji resurs naroda bez nasleđa čiji se identitet bazira na mržnji prema onima koji nisu kao oni.
Nema dobrih nacionalizama, kao što nema podnošljivih diktatura i prihvatljivih autokratija. U Crnoj Gori i Srbiji su nacionalizam i “patriotizam” otkriveni tek u drugoj polovini XIX veka. Tada je tek svaki četvrti Srbin znao da čita i piše dok je južno od prestonice tek svaki deseti čovek bio pismen, jer se obrazovanje smatralo neprijateljskim stranim uticajem. U Srbiji na početku XX veka fabrike gotovo da ne postoje, a i ono malo industrijalaca što ima su svi redom stranci. I svi se suočavaju sa ukorenjenom ksenofobijom, korupcijom, oskudnim radnima navikama i nepoštovanjem dogovorenog u poslovima. Čak je i Beograd varoš nepismenih i seljaka ( na početku XX veka tek svaki peti Beograđanin je bio pismen) koji su zadržali svoje ruralne običaje, rođačke veze i dominiraju Beogradom na čelu sa Nikolom Pašićem. Šta je Srbija na početku XX veka najbolje oslikava odluka Pašićeve vlade koja, da bi izbegla oporezivanje domaće proizvodnje rakije, oporezuje knjige. U zemlji seljaka i nepismenih su se oporezivale knjige, a rakija se točila bez poreskih nameta.
Indro Montaneli u svom kapitalnom delu “Italija u XX veku”, opisujući kako su Vitorija Emanuela III oženili sa Jelenom Petrović, predstavlja na sledeći način Crnu Goru i vladara Nikolu: ”Montenegro je bio nezavisna kneževina pod žezlom Nikole Petrovića Njegoša. On je bio neka vrsta glavešine čobana koji je, zaogrnut u kozje kože, delio pravdu ispod smokve, u slobodno vreme pisao pesme i na pitanje koliko ima podanika odgovarao: Ja i moj prijatelj Car cele Rusije imamo 150 miliona”. Montaneli tvrdi da je tadašnji predsednik italijanske vlade Frančesko Krispi došao na ideju da oženi italijanskog kepeca prestolonaslednika sa stasitom Crnogorkom kako bi popravio malaksalu lozu Savoja svežom pastirskom krvlju i zdravim genetskim materijalom. Naime, Umberto I bio je sin brata i sestre od tetke, a njegova supruga i majka Vitoria Emanuela III bila je njegova sestra od rođenog strica. Zbog tih incestuoznih odnosa, jedan od “crnogorskih zetova” je imao veliku glavu i trup a kratke noge i ruke i jedva je prelazio metar i po visine. Zato je Jela, kako je Vitorio zvao svoju suprugu, bila idealna prilika bez obzira što nije donosila miraz, a Crna Gora nikakvu geostratešku prednost.
Više nismo nepismeni seljaci i čobani zaogrnuti u kozje kože, ali smo i dalje uvereni da smo bolji, ispravniji, hrabriji, pravedniji i pošteniji od drugih. Patriote i rodoljubi, uvek na pravoj strani istorije, vazda goloruki u odbrambenim ratovima, žrtve zavera i zlog sveta jer smo takvi kakvi jesmo. Najbolji! Sve dok i nama ne bude došao naš Makron da nam kaže da smo, eto, za nešto i mi sami krivi.
Bonus video:
