Prošla su vremena kada čitav Balkan nije vredeo života jednog pomeranskog granadira, kako je govorio Oto fon Bizmark. Danas, kancelarka Angela Merkel i šef diplomatije Zigmar Gabrijel znaju da se buduća uloga Nemačke u Evropi i u geopolitičkoj utakmici, u dobroj meri, odlučuje na Balkanu. Igrom slučaja, prvi potez u emancipaciji Berlina u odnosu na Vašington dogodio se baš na ovim našim prostorima: priznavanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije uprkos protivljenju SAD. Na Balkanu su nemački vojnici prvi put borbeno dejstvovali od završetka Drugog svetskog rata. Na kraju, zaokruživanje povratka Nemačke, kao planetarnog važnog igrača, neizbežno je vezano za visprenost Berlina da trajno stabilizuje Zapadni Balkan i stavi ga u svoju sferu uticaja.
Novo geopolitičko nadmetanje koju su započele SAD, Rusija, Turska i Nemačka na prostoru bivše Jugoslavije preti da gurne Zapadni Balkan u novu spiralu nasilja i tenzija. Od sve četiri pomenute planetarne i regionalne sile, samo su interesi Nemačke kompatibilni sa poboljšanjem životnog standarda građana i transformacijom Zapadnog Balkana u stabilan i bezbedan region. Takođe, samo se Berlin zalaže za uspostavljanje vladavine prava, bolje upravljanje državom, borbu protiv korupcije i organizovang kriminala u Crnoj Gori, Srbiji i ostalim državama regiona.
Vašington, Moskvu i Ankaru ne interesuje da li Podgorica, Beograd i druge regionalne prestonice rade na dostizanju standarda uređenih i pravnih država. Njima je važno da politička vođstva u Srbiji, Crnoj Gori i drugim državama regiona odgovaraju na njihove zahteve i da su na liniji njihovih geopolitičkih ciljeva. Da li će se ljudska i građanska prava poštovati, postoji li pravna sigurnost, sloboda izražavanja, sloboda medija, to ni SAD, ni Rusiju ni Tursku ne zanima. Istina, za razliku od Moskve i Ankare, Vašington će uvek upotrebiti uobičajene fraze o poštovanju demokratskih načela, ali ti apeli su odavno postali politička ikebana koju niko ne uzima za ozbiljno, pogotovo otkako je u Belu kuću ušao Donald Tramp.
Savezna republika je u poslednjih par godina iskoristila priliku da pojača svoj uticaj i prisustvo, kroz direktne investicije, finansijsku pomoć preko EU i brojne programe, koje realizuju nemačke organizacije, na Zapadnom Balkanu. Nije slučajno to što je Nemačka postala prvi ekonomski partner svih bivših jugoslovenskih republika i jedan od najvećih poslodavaca u njima. Italija zbog svoje političke slabosti nije uspela da se nametne kao “sponzor” regiona, iako je bila u najboljoj poziciji imajući u vidu prisustvo, ne samo velikih italijanskih kompanija već i malih i srednjih preduzeća. Francuska je usmerila fokus svog interesovanja na južni Mediteran, i prepustili su svesno Nemcima vodeću reč oko Zapadnog Balkana, sledeći liniju Berlina. Velika Britanija koja nikada ekonomski nije bila snažno prisutna na Balkanu, sa Bregzitom je izgubila i politički kapital akumuliran decenijama.
SAD se nalaze u tranzicionom periodu. Novi američki predsednik ni posle pet meseci od svog ustoličenja nije imenovao najodgovornije ljude za naš deo Evrope, a kamoli za naš region. To što se politika u Vašingtonu prema Crnoj Gori, Srbiji i drugim državama regona vodi po inerciji može da bude veoma kontraproduktivno. SAD nemaju velike investicije na našem prostoru, niti naš region ulazi u top prioritete Bele kuće, Stejt Departmenta ili Pentagona. Baš zbog toga Amerikanci, bez velike štete po njih, mogu da zloupotrebljavaju Beograd, Podgoricu, Sarajevo, Prištinu, Skoplje i Tiranu u geopolitičkim obračunima sa Nemačkom i Rusijom. Tim pre što ne postoji ništa što Albanci, bilo da žive u Crnoj Gori, Srbiji, na Kosovu, Albaniji ili Makedoniji, nisu spremni da urade na mig SAD . Niko u Briselu i Berlinu nema sumnju da je albanska politička elita odanija Vašingtonu nego što će ikada biti EU ili nekoj njenoj državi. S druge strane, iskustvo nas uči da Amerikanci nikada ne ruše lojalna politička vođstva. Dok njihove, američke, “bitange” vladaju, u Vašingtonu zatvaraju i oči i uši i nos.
Pozicija Rusije nije bitno drugačija od SAD, sa potencijalnom snagom u našem regionu nesrazmerno velikom u odnosu na ekonomski angažman ( sa izuzetkom Crne Gore). U dobroj meri, ono što su Albanci za Amerikance, to su Srbi za Ruse. Razlika je u tome što Moskva baš ne može sa tom sigurnošću da igra na kartu Aleksandra Vučića, kao što Vašington može da se pouzda u Edija Ramu ili Hašima Tačija. U svakom slučaju, niko ne bi trebalo da ima sumnju da je Moskva spremna da žrtvuje i poslednjeg Srbina, čak i za neki za nju marginalni interes, kakav je, primera radi članstvo Srbije u NATO. Prodaja NIS-a je eklatantan primer kako Moskva vidi Srbiju. Srpska naftna kompanija je prodata po sniženoj ceni jer je podrazumevala izgradnju Južnog toka. Od tog gasovoda će ostati samo prvi pompezno zavareni spoj u Šajkašima i rečenica bivšeg predsednika Tomislava Nikolića koja sada zvuči kao crni humor: “Dugo ste čekali, počnite”. O ceni ruskih investicija nešto znaju i građani Crne Gore kao i o "kamatama" koje će biti plaćane u budućnosti.
Turska je sve agresivnija prema prostoru kojim je dominirala gotovo pet vekova i u geopolitičkim snovima predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Zapadni Balkan je važan stub njegovih planova. Budući da je sve izvesnije da Turska nikada neće ući u EU, da gubi utakmicu sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Iranom za uticaj na Bliskom i Srednjem istoku, logično je da novi sultan u Ankari preusmerava svoju pažnju na “Balkanistan”. Turska u toj igri ne polaže ulog samo na kartu Bošnjaka i malih ali vrlo uticajnih turskih zajednica na Kosovu i u Makedoniji, već i na tzv. meku moć koju koristi u Srbiji u simbiozi sa investicijama. Kao i Vašington i Moskvu, Ankaru još manje interesuje razvoj vladavine prava, jačanje sloboda i blagostanja kod nas i u okruženju.
Savezna republika je najmanje omiljena među lokalnom populacijom i lokalnim političarima, ali moraju da je trpe, i jedni i drugi, jer zavise od nje zato što jedina ozbiljno i planski investira u region. Dok Vašington i Moskva mogu - bez opasnosti po njihove vitalne interese - sitnim ulaganjima u propagandne mašinerije da kreiraju ili utiču na javno mnjenje i destabilizaciju, uključujući i izazivanje sukoba, tenzija, pa čak i vojnih čarki, Berlinu je od vitalnog značaja da naš region bude stabilan i koliko je to moguće prosperitetan.
Političkim liderima u regionu je lakše da zasnivaju politiku na emocijama i vezivanju za regionalne i planetarne sile koje od njih traže vernost, a ne rezultate. Mnogo je jednostavnije bazirati strategiju na bilateralnim sastancima, punim zagrljaja, tapšanja po ramenima, velikih reči i mršavih ili nikakvih rezultata, nego suočavati se sa državnicima koji te pitaju šta si uradio na uspostavljanju pravne države, borbi protiv kriminala, korupcije, poboljšanju ljudskih prava ili slobode medija.
Primer Ukrajine je opomena za sve u bivšoj Jugoslaviji da, ako u borbi za sferu uticaja izgubi Nemačka, dobijaju samo politički moćnici, lokalni oligarsi, ratni i tranzicioni profiteri, a SAD i Rusija poligon da smeštaju jedni drugima preko života građana trećih zemalja. Crna Gora i Srbija su izabrale dobro u dva svetska rata i bile su na pravoj strani istorije. Ovoga puta na pravoj strani je Nemačka. Podgorica i Beograd, ali i ostale prestonice na Zapadnom Balkanu, bi trebalo da ostanu na toj strani istorije da bi imale budućnost.
Bonus video:
