U poslednje vreme se povodom otvaranja odgovarajućih pristupnih poglavlja za EU, u nas iznova aktuelizuje ekološka tematika. Doduše sa jedne unekoliko skučene tačke gledišta, naime u smislu potrebe saniranja šteta načinjenih prirodnom okolišu, te planskog izbegavanja istih u buduće. U evropskoj kulturnoj tradiciji prisutni su pak od njenih iskona osnovi za jedno bitno obuhvatnije sagledavanje pitanja odnosa prirode i čoveka. Pa tako i iz etičke perspektive oslobođene antropocentrizma. Osnovi, vredni ponovnog promišljanja upravo u našem vremenu. Kako potseća poznati nemački filozof Karl-Hajnc Ilting, “u najranijim grčkim tekstovima je ethos... nipošto još jednoznačno shvaćen kao svojstvo živih bića, nego mni štaviše kako način, kako su živa bića u svom životnom prostoru kod kuće (zuhause sind) (“stanuju”), tako i sam taj putem njihovih životnih navika profilisani životni prostor” (Ilting, 1983).
(Prema njegovom nalazu, takva nereflektovana upotreba izraza ethos opstajala je sve do 18. stoleća!) Takođe i savremeni nemački etičar Otfrid Hoefe ukazuje da je prvo značenje ethos-a bilo to, da označava naviknuto mesto življenja, kakvo pored ljudi imaju takođe i životinje. Te čime onda sve vrste živih bića, pa tako i čovek, bivaju izmeštene u kontinuum sa prirodom (!) (Hoeffe, 2013). Taj etos biva onda od strane živih bića u određenoj meri oblikovan. Pri čemu ovaj autor za oblikovanje životnog prostora od strane životinja, misleći tu prevashodno da domestifikovane životinje, upotrebljava oznaku “pododređenosti” (unterbestimmt). (Time možda unekoliko potcenjujući divlje životinje, koje takođe u određenoj meri saoblikuju svoj životni prostor u slobodnoj prirodi. Kao recimo dabrovi gradnjom zagrada na rekama, čime se usmerava vodotok i prirodno okruženje prilagođava njihovim potrebama.) Na tragu te iste pojmovne tradicije, jugoslovenski etičar Milan Kangrga za „etos“ upotrebljava izraz „obitavalište“, kao i vrlo prikladan izraz „zavičaj“ u smislu takvog staništa, u kojem smo „kod svoje kuće“. Te kao sinonim za „iskon ljudskosti“. Nažalost, to se poduzima u jednoj snažno redukovanoj antropocentričnoj perspektivi, preuzetoj od novovekovnog humanizma i njegovog finalnog uobličavanja u neomarksizmu. Pojam zavičaja stoga on dalje zaoštreno normira kao ekskluzivno obitavalište, u kojem su ozbiljene sve vlastite dispozicije i stvaralačke mogućnosti ljudskih bića, ka čemu su ona kroz svoju povijest stremila. Te kojem pripada status utopijskog izvora „koji jeste, što još nije“. Nasuprot takvoj radikalizovanoj svetonazornoj perspektivi, mogli bi međutim pledirati za jedno ontološki protegnuto poimanje pojma zavičaja, koji bi onda bio primenljiv takođe i na obitavališta ne-ljudskih živih bića, u kojima su ona kod svoje kuće. (More kao zavičaj delfina, geografski etos rečnih slivova kao zavičaj dabrova, šume i brda kao zavičaj jelena i srna...) Te ujedno razrešen od nenužno snažnog utopijskog profila, uprkos zadržavanju vrednosne dimenzije pojma zavičaja.
Hoefe pak u sledećem koraku svojih razmatranja ističe, da čovek onakav „geografski etos“ „relativizuje“ - umesto što bi ga svojim delom potpuno dekonstruisao u sklopu procesa vlastitog re-evoluiranja, koji u konačnom ishodu dovodi do obuhvatnog reza između „prve“ (organske) i „druge“ (kulturne) čovekove prirode, kako to predviđa Kangrga. Jedva je potrebno naglašavati, da onaj blaži modus koncipiranja čovekovog poimanja i uređivanja svog obitavališta smatram primerenijim. To „relativizovanje“ pak prema Hoefeu posebno usleđuje kroz dva nova činioca: „putem kulturnih profilisanja i putem individualnosti“. Tako da „priroda prepušta kulturi, a liberalne kulture prepuštaju velikodušno individuama jednu znatnu moć“. Kada se radi o samoj kulturi, Kangrga ima jedno podsticajno zapažanje, da je u sklopu proizvođenja uslova za njegov život čovek zapravo po svojoj meri osvajao tlo, ovde shvaćeno ujedno u jednom širem, ne puko zemljopisnom smislu. Tako da kultura i nije ništa drugo do „kultivirano tlo njegova - sada već ljudskog - obitavanja“ (Kangrga, 2004). Za razliku od Kangrge, mogli bi ovde konstatovati i slučajeve jednog omeđenog kultiviranja tla takođe i od strane životinja. U odnosu na onu „znatnu moć“, Hoefe pak zaključuje: „Tačno ona nameće sad pitanje vrednovanja, koje poziva etiku na plan: Koje od mogućnosti su dobre, koje rđave?“. Dakle, koje mogućnosti svojstvenog lociranja i načina nastanjivanja („kultiviranja tla“), obitavanja u svagadašnjem takvom naviknutom mestu življenja treba preferisati, a koje naprotiv otkloniti, izostaviti. Vraćajući se još jednom Iltingovom određenju onoga što možemo pretpostaviti i prihvatiti kao (pojmovno-istorijsko) „jezgro značenja“ izraza „moral“ (Sitte) i „etos“ (Ethos), naime „svojstveni način življenja naroda, ljudskih individua ili takođe životinjskih vrsta, ukoliko taj način življenja ili način bića (Wesensart) nije slobodno izabran, ne može proizvoljno da bude promenjen ili voljno raspoloživ“, možemo utvrditi da nam on, u dosluhu sa nekim sličnim tendencijama u savremenoj primenjenoj etici, i danas može pružiti određene misaone podsticaje. U prethodno skiciranom idejnom sledu bi sada mogli pokušati skicirati onaj sistematski kontinuum imeđu prirode, ne-ljudskih živih bića, čoveka... u sledećem liku: Prirodno okruženje - prirodni životni prostor profilisan životnim navikama bića koja ga nastanjuju - načini obitavanja („stanovanja“) živih bića u njihovim svagdašnjim staništima - (kulturne) forme vođenja života, stavovi, orijentiri postupanja, karakter... ne-ljudskih živih bića koja žive u uređenim i organizovanim grupama - najzad to isto i kod ljudskih grupa, zajednica, te u okvirima njihovih svojstvenih ustanova.
Ovaj sled geneze se onda može - u sklopu shvatanja o temeljnoj saupućenosti i određenih međuzavisnosti njegovih komponenata - posmatrati takođe okrenut u tačno obratnom smeru. Pri čemu bi izražavao ne jedino retrospektivni ugao viđenja, već ujedno i pre svega, artikulisao obaveznost uobziravanja potreba, interesa i prava onih sukcesivno prethodećih stupnjeva života u njihovim specifičnim modusima na planeti od strane čoveka. A na prvom mestu neophodnost jednog obzirnog, nedestruktivnog odnošenja prema poslednjima, u njegovom svojstvu kao (bar za sada!) još uvek finalnog člana evolutivnog kontinuuma živih bića (tzv. „krune evolucije“), raspolažućeg odgovarajućim kapacitetima za takvo odnošenje.
Sam startni pojam prirode od kojega ovaj genezijsko-normativni projekt ishodi jeste onaj jednog u osnovi interakcijski usaglašenog poretka čije održavanje i funkcionisanje iziskuje ravnotežu i uzajamnu usklađenost obitavanja i delovanja svih vrsta živih bića, te najzad i samog prirodnog okruženja, a u okvirima realnih mogućnosti. Pri čemu bih predložio jednu razgranatu perspektivu sagledavanja smisla ljudske egzistencije, koja nakon i uz proživljavanja smisla bivstvovanja sa drugim ljudskim subjektima sa kojima saučestvujemo u postojećim društvenim zajednicama unutar kojih živimo, uključuje i jedno dodatno, upotpunjujuće proživljavanje smisla bitisanja. Naime ono, u životnim korelacijama takođe i sa ostalim, ne-ljudskim živim bićima sa kojima delimo naše planetarno obitavalište, te i sa prirodnim okruženjem kao Drugima. (Ovog puta već u smislu drugo-vrstnosti.) Te u tom sledu i jedno šire razumevanje takođe i same ljudskosti, koja više ne biva konstituisana niti manifestovana samo i jedino u sudnošenjima sa pripadnicima vlastite vrste. Za to je pak potrebno ne više jedino osvešćivanje čoveka kao bića (društvene) zajednice, već ujedno i njegovo osvešćivanje kao u biosferu ostalih organizama umreženo biće te angažovanje kao - u skladu sa moćima kojima raspolaže - najodgovornijeg planetarnog stanovnika, kome je ova planeta njegov kosmički zavičaj. A umesto razdvajanja od prirode i njenog potčinjavanja u vlastite svrhe, održavanje kontinuuma sa prirodnim okruženjem u realno mogućoj meri; sa njime kao i sa drugim vrstama živih bića, našim planetarnim savremenicima, što više izbalansirani suživot.
(Autor je redovni profesor etike na UCG; tekst predstavlja fragment iz knjige aksiološko-etičkih rasprava u pripremi “Vrednosno orijentisanje“.)
Bonus video:
