(Nastavak iz prošlog broja)
Ubrzo je počela da me obuzima dotad zapretena intuicija da će ova tema da se sve više širi i gubi u bezobalnim prostranstvima misli. Nisam mogao da sakrijem pred sobom to da ona pruža opasno raskošan kompleks ideja. Verovatno nisam jedini pisac sklon potcenjivanju obima započetog poduhvata. Kada zamislim neko delo, ono mi se ukaže u tako nevinom, izvodljivom ruhu da sam siguran da ću ga izvesti bez većih poteškoća. Moj prvi roman, Budenbrokovi, trebalo je da bude knjiga od otprilike 250 stranica, prema šablonu skandinavskih romana o porodici i životima trgovaca. A ispala su dva glomazna toma. Smrt u Veneciji trebalo je da bude kratka priča za časopis. Isto važi za romane o Josifu; trebalo je da budu u formi priče, duge otprilike kao Smrt u Veneciji. Ni Čarobni breg se nije pokazao kao izuzetak od pravila.
Možda je ovo samozavaravanje nužno i plodonosno. Ako bi pisac od samog početka video pred sobom sve mogućnosti i sve prepreke zamišljenog dela, i ako bi znao šta sama knjiga želi da postane, možda se nikad ne bi ni osmelio da počne. Moguće je da samo delo ima svoju volju i cilj, možda čak i daleko ambiciozniji od pisca, i dobro je kad je tako. Jer ambicija ne bi trebalo da bude lična; ne bi smela da dođe pre samog dela. Delo mora da je iznedri i da podstakne završetak zadatka. Stoga mislim da su sva velika dela napisana bez početne ambicije da bude napisano nešto veliko.
Ukratko, ubrzo sam video da ta priča iz Davosa ima sopstvene ideje i da je o sebi mislila prilično drugačije nego što sam ja mislio o njoj. To je bilo tačno čak i gledano spolja. Humoristični i iscrpni engleski stil, već sam po sebi odušak od svedenosti Smrti u Veneciji, tražio je prostora i vremena. Onda je izbio Prvi svetski rat. On je doveo do dve stvari: smesta mi je obustavio rad na knjizi, a istovremeno je nemerljivo obogatio njen sadržaj. Nisam posle ponovo radio na njoj godinama.
Tih godina napisao sam Razmatranja nepolitičnog čoveka, delo mučne introspektivnosti, u kojima sam rasvetlio sopstvene stavove o evropskim problemima i sukobima. To je, zapravo, postala priprema za samo umetničko delo; priprema koja je narasla do mamutskih proporcija i oduzimala mi je ogromno vreme. Gete je jednom svog Fausta nazvao “ova jako ozbiljna lakrdija”. Dakle, pripremao sam se za umetničko delo koje je jedino moglo da postane lakrdija - jako ozbiljna lakrdija - tako što sam se u polemičkom i analitičkom spisu rasteretio određene građe. “Ova jako ozbiljna lakrdija”. To je veoma dobra definicija umetnosti, svake umetnosti, pa i Čarobnog brega. Nisam mogao da se šalim i poigravam a da prethodno nisam proživeo svoj problem u smrtnoj, ljudskoj stvarnosti. Samo tako mogao sam da se izdignem, kao umetnik, iznad nje.
Konačno, 1924. godine, pojavila su se dva toma onoga što je izraslo iz moje pretpostavljene pripovetke. Oduzeli su mi, uključujući tu i duge prekide, ne sedam, nego dvanaest godina života. Prijem je mogao da bude i mnogo manje srdačan nego što jeste i opet bi nadišao moja očekivanja.
Manir mi je takav da knjigu, kada je jednom završim, pustim u svet uz rezignirano sleganje ramenima, bez trunke poverenja u to da ima ikakve šanse. Čari kojima me je ranije privlačila, kao njenog pokrovitelja, odavno su iščilele; to što sam je uopšte i završio podvig je zasnovan na mojim ubeđenjima vezanim za stvaralačku etiku - zapravo, u suštini, na tvrdoglavosti; opšte uzev, čini mi se da je tvrdoglavost odigrala veliku ulogu u tom dugogodišnjem nečitkom ispisivanju preokupacija. Toliko ih doživljavam kao sumnjive lične užitke da dovodim u pitanje mogućnost da iko poželi da sledi putanje mojih ćudljivosti.
Još više me iznenadi kada ih, kao što mi se više puta dogodilo, sledbenici dočekaju uz skoro pa burno odobravanje; a u slučaju Čarobnog brega bio sam duboko začuđen. Ko bi očekivao da se iscrpljena, ekonomski ugnjetena javnost upusti u pohod kroz 1.200 stranica snolikih meandara ove izmišljotine, ovih razmišljanja? Da li bi se, pod okolnostima kakve su tada preovlađivale, našlo više od nekoliko stotina ljudi voljnih da potroše novac i vreme na tako neobičnu zabavu, koja je imala jako malo, ili ništa, zajedničko sa romanom u uobičajenom smislu te reči? Sigurno je da ta knjiga deset godina kasnije ne bi našla čitaoce, ne bi čak mogla da bude ni napisana. Bilo joj je potrebno iskustvo kakvo je njen pisac podelio sa zemljacima, vreme da sazri u njemu i da potom, u povoljnom trenutku, kao nekada ranije, odlučno nastavi sa stvaranjem.
Tema Čarobnog brega po svojoj prirodi nije prikladna masama. Ali za većinu pripadnika obrazovanijih klasa bila su to goruća pitanja, a nacionalna kriza je u široj javnosti proizvela upravo ono alhemijsko “ključanje” od kog se sastojala prava avantura mladog Hansa Kastorpa. Da, nemački čitalac se svakako prepoznao u prostodušnom, ali pronicljivom mladom junaku romana. Mogao je, i hteo je, da pođe za njim.
Čarobni breg je veoma nemačka knjiga, i to je možda razlog što su strani kritičari umnogome potcenili njen univerzalni značaj. Švedski kritičar, član Švedske akademije, sa odlučujućim glasom za dodelu Nobelove nagrade, rekao mi je javno, i to veoma odlučno, da se niko ne bi usudio da se upusti u prevođenje ove knjige na strane jezike, kao da je ona potpuno nepodesna u tom smislu. To se proročanstvo pokazalo lažnim. Čarobni breg preveden je na sve evropske jezike i do sada je, koliko mogu da procenim, nijedna druga moja knjiga nije postigla toliki uspeh, a posebno je, mogu to sa ponosom da kažem, tako u Americi.
3
Dakle, šta mogu da kažem o samoj knjizi i o najboljem načinu da se ona pročita? Počeću sa veoma arogantnim zahtevom da se ne pročita samo jednom, nego dvaput. Na taj zahtev, naravno, ne mora da se obazire neko kome je bilo dosadno već pri prvom čitanju. Umetničko delo ne bi smelo da bude zadatak ili napor; ne sme mu se pristupati protiv svoje volje. Ono je namenjeno tome da pričini zadovoljstvo, da zabavi i razonodi. Ako knjiga ne deluje tako na čitaoca, trebalo bi da je odloži i prihvati se nečeg drugog. Ali ako ste pročitali Čarobni breg jednom, preporučujem vam da to uradite i drugi put. Način na koji je knjiga komponovana kod čitaoca izaziva puniji užitak pri drugom čitanju. Baš kao u muzici, treba poznavati delo da bi se u njemu uživalo na pravi način, a svesno koristim reč “komponovanje” kad spominjem pisanje knjige. Koristim je u onom smislu u kom je obično shvatamo kad je reč o pisanje muzike. Muzika je oduvek imala snažan formativni uticaj na stil kojim pišem. Pisci su često “zapravo” nešto drugo; oni su transplantirani slikari, ili vajari, ili arhitekte, ili šta sve ne. Za mene je roman oduvek bio poput simfonije, delo u kontrapunktu, tkanje tema; pojam muzičkog motiva igra veliku ulogu u njemu.
Ljudi su isticali uticaj Vagnerove muzike na moj rad. Svakako ne negiram njegov uticaj. Konkretno, poveo sam se za Vagnerom pri korišćenju lajtmotiva, koji sam preneo u delo sačinjeno jezikom. Ne onako kako su ga koristili Tolstoj i Zola, ili kako sam ga i sam koristio u Budenbrokovima, naturalistički i kao sredstvo za karakterizaciju, mehanički, da tako kažem. Nastojao sam da ga upotrebim u muzičkom smislu. Prve takve pokušaje imao sam u Toniju Kregeru. Ali je tehnika koju sam tamo primenio umnogome proširena u Čarobnom bregu; iskorišćena je na mnogo složeniji i sveobuhvatniji način. Upravo zato upućujem čitaocima drsku molbu da knjigu pročitaju dvaput. Samo tako se zaista može proniknuti i uživati u muzičkoj povezanosti ideja. Čitalac prvi put saznaje tematsku građu; tada je u prilici da čita simboličke i aluzivne formule unapred i unazad.
Vraćam se nečemu o čemu sam ranije govorio; misteriji elementa vremena, obrađenom na različite načine u knjizi. To je u dvostrukom smislu vremenska priča. Prvo u istorijskom smislu, po tome što nastoji da predstavi skrivena značenja svoje epohe, predratnog doba u istoriji Evrope. A drugo zato što je vreme jedna od tema u njoj; vreme, kojim se bavi ne samo kao delom junakovog doživljaja, nego i samim po sebi. Sama knjiga je suština onoga o čemu govori: predstavlja hermetičnu očaranost mladog junaka bezvremenošću, i time teži ukidanju samog vremena, uz tehniku koja pokušava da u svakom datom trenutku ponudi sveukupnu sadašnjost svetu ideja koji nosi u sebi. Drugim rečima, pokušava da uspostavi magični nunc stans, da koristi formulu sholastičara. Nastoji da pruži savršenu konzistentnost forme i sadržaja, očiglednog i suštinskog; njen cilj je da neprekidno bude ono o čemu govori.
Ali njene pretenzije su čak i dalekosežnije, pošto se knjiga bavi još jednom fundamentalnom temom, onom o “kaljenju”, unapređivanju (Steigerung). O tom Steigerung uvek se govori kao o onom alhemičarskom. Setićete se da je moj Hans zaista prostodušan junak, mladi izdanak dobrog hamburškog društva, indiferentni inženjer. Ali u toj hermetičnoj, grozničavoj atmosferi čarobnog brega, obična građa od koje je stvorena prolazi kroz proces kaljenja, što ga osposobljava za avanture u senzualnim, moralnim i intelektualnim sferama o kakvima ne bi ni sanjao u “dolini”. Njegova priča je priča o procesu kaljenja, ali je i sam narativ kaljenje po sebi. Iskorišćeni su metodi realističkog romana, ali on to zapravo nije. On prevazilazi realizam pomoću simbolizma, a realističnost samo nosi elemente ideja.
Svi likovi prolaze isti taj process; pred čitaocima se pojavljuju kao nešto više nego što inače jesu - na kraju nisu ništa drugo do eksponenti, predstavnici, emisari iz svetova, kneževina, carstava duha. Nadam se da to ne znači da su tek puke figure od senki i hodajuće parabole. A razuveravali su me u vezi s tim; jer mnogi čitaoci su mi govorili da su Joahima, Klaudiju Šoša, Peperkorna, Setembrinija doživljavali kao zaista stvarne ljude.
4
Knjiga je, dakle, i obimom i intelektualno, prerasla ograničenja koja joj je pisac namenio. Pripovetka je postala zamašan dvotomni roman, što je nevolja koja se ne bi dogodila da je Čarobni breg ostao, kao što ga mnogi ljudi čak i danas vide, satira o životu u sanatorijumu za obolele od tuberkuloze. Kada se pojavio, uskomešao je profesionalne krugove, delom iz odobravanja, delom suprotno, a kroz medicinske časopise protutnjala je mala bura. Ali kritika terapeutskih metoda u sanatoriju samo je prvi plan romana. Njegova aktuelnost leži u svojstvima onoga iza.
Setembrini, retorični racionalista i humanista, ostaje protagonista protesta protiv opasnosti po moral u ligekuru, kao i u celom nezdravom miljeu. Međutim, on je samo jedan u mnoštvu likova, zaista dopadljiv lik, sa svojom humorističnom stranom; pisac ponekad progovara kroz njega, ali on nikako nije pisac. Za pisca su bolest i smrt, kao i svi makabristički doživljaji kroz koje prolazi njegov junak, samo pedagoško sredstvo iskorišćeno da bi se postiglo nemerljivo kaljenje i ojačavanje jednostavnog junaka do nivoa koji prevazilazi njegove početne sposobnosti. I oni su, upravo kao pedagoški metod, opravdani; jer čak i Hans Kastorp, prolazeći kroz ta iskustava, nadrasta urođenu zaintrigiranost smrću i dospeva do shvatanja čovečnosti koje, zapravo, racionalno ne ignoriše smrt, niti prezire mračnu, tajanstvenu stranu života, nego je uzima u obzir, ali ne dopušta da mu zavlada umom.
Počinje da shvata da se mora proći kroz teško iskustvo bolesti i smrti da bi se dospelo do višeg nivoa svesti i zdravlja; upravo onako kako se mora proći kroz spoznavanje greha da bi se došlo do spasenja. “Postoje”, kaže na jednom mestu Hans Kastorp, “dva životna puta: jedan je ispravan, neposredan i dobar; drugi je loš, vodi kroz smrt, a to je put genija”. Upravo to spoznavanje bolesti i smrti kao neophodnog puta ka znanju, zdravlju i životu čini Čarobni breg romanom inicijacije.
Ovaj opis nije potekao od mene. Dobio sam ga nedavno od jednog kritičara i koristim ga u razgovoru o Čarobnom bregu jer mi je inostrana kritika mnogo pomogla, a smatram greškom pomisao da autor može najbolje da oceni svoje delo. On to možda može dok još radi i živi u svom delu. Ali kada ga najzad završi, ono postaje nešto čega se rešio, nešto njemu strano; drugi će, kako vreme bude prolazilo, znati i bolje i više o njemu nego on sam. Drugi često umeju da ga podsete na stvari koje je zaboravio ili ih nikada zaista i nije znao. Čoveka je uvek potrebno podsećati; on nipošto ne vlada uvek celokupnim sopstvom. Naša svest je slabašna; sebe zaista poznajemo samo u trenucima neobične bistrine i vizije. Što se mene tiče, drago mi je što me kritičari podučavaju o meni samom, što učim od njih o svojim ranijim delima i u glavi im se vraćam. Moja uobičajena formula zahvalnosti pri takvom osvežavanje moje svesti je: “Najveća vam hvala na tome što ste me tako dobronamerno podsetili na mene”. Siguran sam da sam to napisao profesoru Hermanu Vajgandu sa Univerziteta Jejl kada mi je poslao svoju knjigu o Čarobnom bregu, najfundamentalniji i najiscrpniji teorijski rad o delu.
Pročitao sam rukopis Hauarda Nemerova, mladog stipendiste Univerziteta Harvard, pod nazivom “Junak-tragač: mit kao univerzalni simbol u delima Tomasa Mana” i on mi je značajno osvežio pamćenje i svest o sebi. Autor smešta Čarobni breg i njegovog jednostavnog junaka u okvire duge tradicije koja nije samo nemačka, nego univerzalna. Određuje ga kao umetnost onoga što zove “Legendom o tragaču”, koja seže duboko unazad u tradiciju i folklor. Faust je, naravno, najpoznatiji nemački predstavnik te vrste, ali osim Fausta, večnog tragača, tu je grupa dela opštepoznata kao Sangraal ili viteški romani o Svetom gralu. Njihov junak, bilo da je to Gevajn, Galahad ili Perseval, tragalac je, tragač, koji zalazi u nebesa i pakao, pogađa se sa njima, stupa u pakt sa nepoznatim, sa bolešću i zlom, sa smrću i onim svetom, sa natprirodnim, sa svetom koji se u Čarobnom bregu smatra “upitnim”. On je u večnoj potrazi za Gralom, što će reći Najvećim: znanjem, mudrošću, rukopoloženjem, kamenom mudrosti, aurum potabile, eliksirom života.
Pisac je naveo da je Hans Kastorp jedan od tragača. Možda je u pravu. Potraga za Gralom je legenda, na početku njegovih lutanja često ga nazivaju ludom, velikom ludom, nedužnom ludom. To se podudara sa naivnošću i jednostavnošću mog junaka. Kao da me je mutna predstava o tradiciji naterala da insistiram na ovom njegovom svojstvu. Geteov Vilhelm Majster - nije li i on nedužna luda? On je donekle poistovećen s njegovim tvorcem; ali čak i da je tako, uvek je predmet ironije. Tu vidimo da i Geteov veliki roman potpada pod kategoriju Tragača. Na kraju krajeva, šta je drugo nemački Bildungsroman (roman o sazrevanju) - klasifikacija kojoj pripadaju i Čarobni breg i Vilhelm Majster - nego sublimacija i produhovljenje avanturističkog romana? Tragalac za Gralom, pre nego što stigne u Sveti zamak, mora da prođe kroz razne strašna i tajanstvena iskušenja u usputnoj kapeli zvanoj Atre Perilleux. Ta iskušenja prvobitno su bila obredi prelaza, uslov da se pristupi ezoteričnoj misteriji; pojam znanja, mudrosti, uvek je povezan sa “onim svetom”, sa tamom noći i smrću.
U Čarobnom bregu rečeno je mnogo o alhemičarskoj, hermetičkoj pedagogiji, o transupstanciji. A ja, i sam nedužna budala, bio sam vođen tajanstvenom tradicijom, jer se upravo te reči uvek koriste u vezi sa misterijama Grala. Ne igraju masonerija i njeni obredi uzalud svoju ulogu u Čarobnom bregu jer su masoni neposredni nastavljači obreda inicijacije. Jednom rečju, čarobni breg je varijanta hrama za obrede inicijacije, mesto avanturističkog ispitivanja misterija života. A moj Hans Kastorp, Bildungsreisende, ima krajnje istaknuto viteško i mistično poreklo; on je tipični radoznali neofit - radoznao u plemenitom smislu te reči - koji dobrovoljno, suviše dobrovoljno, prihvata bolest i smrt, jer mu već prvi dodir sa njima obećava nesvakidašnje prosvetljenje i pustolovni napredak, povezan, naravno, sa prikladno velikim rizicima.
Komentar mladog Nemerova je najveštiji i najšarmantniji. Iskoristio sam ga da mi pomogne da vas uputim - a i sebe - u svoj roman, ovu kasnu, složenu, svesnu, a opet nesvesnu, vezu sa dugom tradicijom. Hans Kastorp je tragač za Svetim gralom. Ne biste to pomislili kada pročitate njegovu priču. Ako sam i sam to uradio, bilo je to istovremeno i više i manje od mišljenja. Možda ćete ponovo pročitati knjigu iz ovog ugla. I možda ćete otkriti šta je Gral: znanje i mudrost, rukopoloženje, najveća nagrada, za kojom traga ne samo njen luckasti junak, nego i sama knjiga. Naići ćete na poglavlje pod naslovom “Sneg” u kom Hans Kastorp, izgubljen u opasnim visinama, sanja svoj san o čovečanstvu. Ako i ne nalazi Gral, ipak mu se divi, u svom smrtonosnom snu, pre nego što bude zgrabljen i svučen sa svojih visina u katastrofu Evrope. To je ideja o ljudskom biću, zamisao budućnosti čovečanstva koje je prošlo i preživelo najdublje saznanje o bolesti i smrti. Gral je tajna, ali je i čovečanstvo tajna. Jer, sam čovek je tajna, a celo čovečanstvo počiva na poštovanju pred tajnom koja je čovek.
(Izvor: The Atlantic; Preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
