Demonstracije trenutno ne predstavljaju ozbiljnu prijetnju za sljedećih šest godina predsjednikovanja Vladimira Putina i u Rusiji se neće dogoditi „arapsko proljeće“, piše „Forin polisi“.
Kristijan Karil, urednik američkog časopisa, kaže da su protesti u Rusiji bili veličanstveni, divi se učenicima zbog hrabrosti i inicijative i razumije njihove brige. Takođe smatra da je Rusiji potrebna promjena i da bi joj dobro došla. Međutim, on navodi dva podatka koje bi trebalo imati na umu. Na pitanje uglednog Levada centra da li će učestvovati na protestima sa političkim zahtjevima, 81 odsto Rusa je odogovorilo odrečno.
Nema sumnje da Rusija obiluje problemima. Korupcija je rasprostranjena a ekonomija i dalje veoma zavisna od prodaje nafte i gasa. Politički sistem je zasnovan na prevari i nacionalističkoj retorici. Za očekivati je da će se tako klimava konstrukcija urušiti.
Karil, saradnik Instituta Legatum, nezavisne međunarodne organizacije sa sjedištem u Londonu, kaže da je Sovjetski Savez zapravo bio u puno većem haosu nego današnja Rusija. Centralno planiranje je bilo neefikasno, a država je trošila ogromni novac da bi građane držala zatvorene unutar svojih granica. Ipak, piše on, SSSR je trajao 69 godina. Što se tiče Putina, on je postao predsjednik (prvi put!) prije 12 godina a Hosni Mubarak je bio na funkciji 30 godina).
Ruski srednji stalež traži odgovornost
Karil ističe da iako ruski srednji stalež traži odgovornost, praktično niko od demonstranata u Moskvi ili Sankt Peterburgu ne želi demontiranje postojećeg sistema, za razliku od onih koji su izašli na ulice Kaira ili Tunisa.
Kao objašnjenje za to, on navodi da su Rusi tokom prošlog vijeka preživjeli nekoliko talasa politički motivisanog nasilja. Tokom 1990-ih, konačno su uspostavili relativno liberalnu državu – sa kojom je došla i hiperinflacija, haos i eksplozija organizovanog kriminala. Stoga je razumljivo da niko nema volje da krene ispočetka.
Lideri ruskog opozicionog pokreta su kazali da svoje ciljeve - prije svega iskorjenjivanje korupcije - žele da postignu nenasilnim aktivizmom. To pretpostavlja da je sadašnji sistem moguće reformisati, što zvuči vrlo optimistično, stoji u analizi.
"Režim je hibrid postsovjetske tajne policije i organizovanog kriminala"
Karil navodi da je vladajući sistem u današnjoj Rusiji visoko prilagodljivi oblik autoritarizma. Režim je hibrid postsovjetske tajne policije i organizovanog kriminala. Vlastima nije potreban izborni rezultat od 99 odsto u stilu Brežnjeva i dovoljna je prosta većina da dobiju legitimitet. Nisu zatvorili granice i, za razliku od Kineza, osjećaju se dovoljno komotno za kormilom da ne vide logiku u cenzurisanju Interneta. Dovoljno im je što su sve nacionalne TV stanice u njihovim rukama.
Karil navodi da je vladajući sistem u današnjoj Rusiji visoko prilagodljivi oblik autoritarizma
Pored toga, piše dalje Karil, postoji puno dokaza za to da je Putin popularan među mnogim Rusima. U oštrom kontrastu sa godinama Borisa Jeljcina, vlade iz Putinove ere su uvijek vodile računa o tome da povećaju socijalnu potrošnju, uključujući isplatu plata i penzija na vrijeme – što je od vitalnog značaja u zemlji gdje toliko puno ljudi i dalje zavisi od države. Upravo ti ljudi čine onih 81 odsto. Pripadnici te pasivne većine možda nisu zadovoljni svim što se dešava u Rusiji, ali njihove duboke sumnje u ispravnost radikalne promjene znače da će oni još puno godina davati svoj glas aktuelnoj vlasti, ocjenjuje se u komentaru „Forin polisija“.
To što su ruski vladari počeli da tolerišu javne demontracije pokazatelj je taktičke fleksibilnosti a ne kolebanja ili slabosti. Tokom proteklih 12 godina, vlast je često pribjegavala brutalnoj sili da bi zaštitila svoje interese. Veliki broj novinara i aktivista je ubijen zato što se usprotivio onima na vlasti.
Situacija će ubrzo postati vrlo opasna?
Prema mišljenju Karila, jedno je sigurno: Ako bilo ko pokuša da se usprotivi kontroli sadašnjih vladara nad glavnim ekonomskim resursima Rusije na neki obuhvatniji način, situacija će ubrzo postati vrlo opasna.
On kaže da ne bi trebalo zaboraviti da Putin i njegovo okruženje nisu njemačke socijaldemokrate. Oni nisu ti koji filosofski čekaju da naiđe neko i kaže im da napuste funkciju. Imajući u vidu rusku istoriju, potpuno je opravdana njihova pretpostavka da će gubitak vlasti značiti gubitak nepošteno stečene imovine, lične slobode a možda i života.
„Sumnjam da ih je moguće natjerati da napuste vlast iz moralnog ubjeđenja,“ piše Karil.
I dalje je dobar ekonomski igrač
Podatak koji bi takođe trebalo imati na umu na početku još jednog njegovog mandata je cijena nafte, koja je puno vjerovatniji faktor promjene od javnog demonstracija. Čak i danas, nakon godina navodnih reformi, ekonomija Rusije se i dalje oslanja uglavnom na naftu.
Ako cijena nafte padne, sva Putinova ekonomska obećanja narodu padaju u vodu i na ogromnu tihu većinu se više ne može računati da će nastaviti da ćuti. Što se tiče Putinovih izgleda na tom frontu, on ne stoji uopšte loše.
„Sumnjam da ih je moguće natjerati da napuste vlast iz moralnog ubjeđenja,“ piše Karil
Cijena barela sirove nafte „brent“ sada je oko 112 dolara, što je skoro najniža vrijednost u posljednjih godinu. Međutim, to je i dalje dovoljno za ekonomsku stabilnost u doglednoj budućnosti a veliki broj analitičara vjeruje da bi cijena mogla porasti. Putin je upravo sklopio niz mudrih poslovnih ugovora u naftnom sektoru, koji ukazuju da je on i dalje ekonomski igrač na kojeg treba računati, objavio je nedavno „Forin polisi“.
U doglednoj budućnosti, izvoz nafte i gasa će i dalje finansirati oko 60 odsto nacionalnog budžeta, a njena velika sibirska naftna polja se iscrpljuju. Arktik može decenijama nadomještati taj manjak. Putin je prošlog vikenda sklopio sporazum sa norveškim Statoilom o istraživanju arktičkih polja. ž
Ugovor predviđa da norveška kompanija plati sve troškove, koji bi mogli dostići 100 milijardi dolara, objavio je „Vol strit žurnal“. Rusi su slične ugovore potpisali sa ExxonMobilom i italijanskom kompanijom Eni. Uz to, sve tri kompanije su dale ruskom Rosnjeftu partnerska prava u nekim od svojih velikih naftnih i gasnih ugovora u inostranstvu, što je u skladu sa Putinovim ciljem stvaranja ruskog naftnog giganta sa ozbiljnim globalnim dometom.
U zamjenu za to, one imaju manjinsko (33,3 odsto) vlasništvo nad očigledno bogatim arktičkim poljima. Eksploatacija nafte možda neće početi prije 2020-ih, ali je potencijal toliko veliki da će Rusija bez problema nastaviti da bude najveći izvoznik nafte i jedan od najvećih izvora gasa na zemlji.
Galerija
Bonus video:
