Ništa njih ne zanima nacionalni interes, izjava je koja se gotovo svakodnevno može pročitati u novinama, i ne samo u beogradskim. Šta je nacionalni interes? Kada je osnivana Demokratska stranka to je bila jedna od tema i Zoran Đinđić je uzeo na sebe da ga formuliše.
Nije mnogo važno s kojim je odgovorom došao, ali nekakve saglasnosti o tome ni tada nije bilo, a ni sada je nema. To je kao kada se kaže kako je Amerika na prvom mestu ili je najvažniji interes britanskog čoveka. Posebno onih pravih. Naravno, interesi su različiti, pa i oni prema inostranstvu. A neki i nisu ostvarivi. Recimo, svi Srbi u jednoj državi. Kao što se videlo, to baš i nije jednostavan i jednoznačan cilj, ne samo u konačnom smislu, recimo kad-tad pa makar i posle 500 godina, već i kao putokaz u svakodnevnoj politici. Uostalom, kako bi se odlučivalo o tome koji je sadržaj tog interesa?
Referendum je jedna mogućnost. Pre nekoliko decenija De Gol je raspisao referendum o decentralizaciji Francuske i izgubio. Ovo je zanimljivo u kontekstu francuskih izbora sledeće godine. Recimo da pobedi Fransoa Fijon, to bi bilo, kaže se, kao da je sa zakašnjenjem u Francuskoj pobedila Margaret Tačer jer on, Fijon, obećava reformu francuskog sistema, privrednog pre svega, koja liči na Tačerovu ili na onu nemačkog kancelara Šredera. Sada se iznose optužbe na račun liberala i levice jer su navodno krivi, na jedan ili drugi način, što im glasači ne veruju, pa će zato da se okrenu konzervativcu koji obećava smanjenje socijalnih i radnih prava i poreske i druge olakšice bogatima.
Međutim, negde od kada su Miteranova socijalističke reforme propale, on je zapravo od njih odustao, program reforme francuske privrede i države jeste manje-više isti, dakle teži se strukturnim promenama, možda ne istim rečima koje koristi Fijon, ali sa istim sadržajem, i te se reforme ne mogu sprovesti. Veoma je teško reformisati Francusku. To je neka stabilnost, koja nije nužno rđava, što posredno govori i o tome da Francuzi baš i nisu do te mere nezadovoljni sistemom u kojem žive. Je li u nacionalnom interesu reformisana Francuska, koja recimo teži višim vrednostima, koje god da su one, one u skladu sa istorijom ili one koje propisuje vera, ili je u interesu Francuza da imaju tridesetpetosatnu radnu nedelju i ono što se naziva državom blagostanja? Čini se da bi mogli da glasaju za čoveka koji poziva na ono prvo, a da će od njega očekivati i zahtevati da čuva ovo drugo.
Slično je i u Italiji, koja zaista prolazi mnogo gore od Francuske, i to već par decenija, ako ne i duže. Tako je Mateo Renci, predsednik vlade, odskora u ostavci, pozvao Italijane da se izjasne da li bi da učine politički sistem efikasnijim? Odgovor je bio negativan. I to ubedljivo. Svi znaju šta je potrebno uraditi u Italiji. Štaviše, ranije Berluskoni, sada Renci, bili su izabrani da promene zemlju. Berluskoni je čak imao i podosta vremena, a i nije bilo neizvesno šta je hteo da radi i čiji bi interesi bili pogođeni ili nagrađeni. Nije uradio praktično ništa. Sada su Italijani na referendumu rekli Renciju da ne žele promene. Nije uopšte tako jednostavno reformisati Italiju.
Zanimljivo je da je možda veći interes svetske javnosti bio za izbore u Austriji. Mada austrijski predsednik nema neku stvarnu moć, osim ukoliko zemlja ne zapadne u ozbiljnu krizu legitimnosti vlasti. Nekako se svetska javnost navikla na to da populisti svuda pobeđuju. Ceo će svet postati nacionalistički i podeljen po verskim i etničkim grupama. Pa je izbor Van der Belena, koji je u izvesnom smislu tipičan stanovnik Beča, iznenadio sve. Posebno je zanimljivo da su za njega glasali gradski stanovnici, žene i omladina. Što nije dobra vest za nacionaliste i konzervativce jer će se populacija koja za njih glasa smanjivati, a ona koja glasa za umerenije stranke će se povećavati. Neki su komentatori ukazali na to da je Austrija mala zemlja, pa bi svaka promena odnosa sa susedima, ili izlazak iz Evropske unije, imala veliki negativan efekat. Mala otvorena zemlja rizikuje mnogo ako se ogradi od svojih suseda.
Mada to nije lako, a ni korisno, dakle nije jednostavno u nacionalnom interesu ni velikoj zemlji kao što je Velika Britanija. Vlada tamo izjavljuje kako joj se može verovati da će obezbediti najbolji mogući sporazum sa Evropskom unijom, koju napušta, dakle htela bi da vlada na poverenje jer navodno ne može da sopstvenoj javnosti, pa ni parlamentu, otkrije pregovaračku strategiju jer bi to bilo u interesu druge strane. Mada, naravno, to ne bi trebalo da budu pregovori u kojoj jedna strana dobija onoliko koliko druga gubi, već bi trebalo da su u obostranom interesu. Čini se, međutim, da se nacionalni interes u ovom slučaju vidi kao upravo to - da dobije na tuđem gubitku. Problem, stvarni problem, zapravoje to što je doneta odluka pre nego što se znalo šta se tačno tom odlukom želi postići. Možda je to način da se reformišu države koje su inače reformama nesklone.
Sličnu strategiju čini se da ima i Donald Tramp. “Trust me, I know what I am doing”. Jer bi inače teško bilo pridobiti glasače, koji zaista ne veruju vlastima, ali nisu nezadovoljni sistemom i kvalitetom svoga života (većina, naravno, ne svako pojedinačno) da glasaju za promene čiji je jedini sadržaj da će se politika rukovoditi nacionalnim interesom. Koji je navodno da zemlja ponovo postane velika. Kako će to izgledati kada se taj nacionalni interes bude počeo prevoditi u konkretne mere, koje će menjati i prava i obaveze, to ostaje da se vidi. Ako je suditi po Obaminih osam godina, Ameriku nije lako reformisati.
Tako se krenulo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka u traganje za nacionalnim interesom u tadašnjoj Jugoslaviji i, još uvek, ako je suditi prema onome što se svakodnevno može pročitati, nikako da se politika njime rukovodi.
(Novi magazin)
Bonus video:
