Premijer u ostavci se i sada, u finišu izborne kampanje (ili je ispravno reći: u foto finišu, pošto se samo slika?) najviše hvali time da - radi kao žena. Ne, ne kao žena u tom smislu na koji ste vi pomislili, već da radi kao bilo koja žena, kao većina žena.
On, naime, neprekidno ističe kako rano ustaje, kasno leže i puno radi. Drugim rečima, opisuje nam jedan običan dan jedne obične žene u Srbiji. Koja rano ustane, sprema se za posao, pomaže ostalim ukućanima da se spreme za školu i posao, radi mnogo duže od propisanog radnog vremena, na povratku svrati u prodavnicu, eventualno i do roditelja, zatim u kući organizuje ishranu i završavanje domaćih zadataka, usput i spremi kuću… I pred televizorom provede manje vremena nego što ga premijer provede u televizoru.
Raditi puno su ”uspesi” većine žena u Srbiji i, kada bi to bila najvažnija preporuka za premijersko mesto, skoro svaka žena bi trebalo da konkuriše. No, za razliku od premijera, žene se ne hvale time što rade ceo dan. Možda se ponekad požale. A hvale se time šta su uradile.
Dok se premijer hvali samo time koliko radi, a žali se onim što nije uspeo da uradi. Pa tako sa nama podeli da, eto, nije imao snage da obavi ono što je obećao - fudbalski klubovi, javna preduzeća, dovođenje strateškog partnera u Priboj (”I šta sad? Da se ubijem zbog toga?”)… Što bi, da nije premijer nego samo neka žena, bilo isto kao da priča kako nije uspela da se bavi poslom, kućom, decom, ali obećava da će u naredne četiri godine to moći da uradi.
Dobro, istine radi, nije baš da se premijer hvali samo time koliko radi. Hvali se, naročito sada, i onim - što će tek da se radi. Gde god nađe zgodno mesto (u medijima) on tu kamen-temeljac posadi, otvori budući pogon, dovede budućeg vlasnika… Ali smo, zahvaljujući toj pomami za budućim stvarima, saznali još nešto.
Da premijer, osim što radi kao žena, i svoje slobodno vreme provodi kao žena. Jer će, kako je sam najavio na budućem gradilištu, čim se za par godina otvori IKEA, u njoj kupiti - oklagiju i dasku za seckanje.
Mada ima i bitnih razlika između premijera i neke žene. Žena se, na primer, ne hvali poslom koji je započela ili koji tek namerava da započne. Ne najavljuje uz fanfare da je uključila ringlu (a ručak će, ako se nešto ne iskomplikuje, biti za jedno dve, dve i po godine). Žena se takođe ne žali neprekidno na to kakve su druge žene (spavaju do podne, udaju se samo da pređu cenzus) dok ona mora da radi. Niti neprekidno objašnjava kakav joj je rusvaj ostao u kući pa eto već četiri godine ne može da ga pospremi - nego uzme i spremi (dobro, malo i gunđa, ali spremi). I ne napominje svakog dana da ne bi bilo ručka u kući kad ga ona lično ne bi spremila. A svakako ne zastrašuje svoje ukućane da će sigurno umreti od gladi ako ona ne zakuva nešto.
Ali, to je samo neka tamo žena. Čiji je zadatak da glasa, a ne da objašnjava premijeru kako ona radi svoj posao. Ili, daleko bilo, kako on da radi svoj.
Bonus video:
