Po beogradskim medijima ovih dana digla se buka jer u udžbeniku iz istorije za šesti razred osnovne škole, koji je pisao profesor Rade Mihaljčić, član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, dok je izdavač državno preduzeće Zavod za udžbenike Republike Srbije, piše, kako su naveli srpski tabloidi, “da su Srbi oteli Kosovo od Albanaca”.
Istina, ne piše baš tako, ali tabloidi služe svuda na Balkanu, pa i u Srbiji, da potpaljuju strasti raznim naslovima zbog kojih obično priprosti čitalac, vernik masnih naslova, odmah dohvati da oštri nož i merka one sa suprotne strane granice.
Primedbu na udžbenik je ministru prosvete Srbije još marta prošle godine izneo lično srpski patrijarh Irinej, ali se neko tek sada dočepao te priče, za koju se ispostavilo da je bajata, pošto je udžbenik u međuvremenu prepravljen po patrijarhovim primedbama.
Istina, patrijarh srpski nije studirao istoriju, već Bogoslovski fakultet, ali u opisu radnog mesta patrijarha valjda stoji da ima da čita udžbenike za šesti razred osnovne škole i prepravlja ih.
A posle to sve razjašnjavaju pomahnitali tabloidi i njihova dražesna publika.
Najvažnija od spornih tvrdnji u ovom udžbeniku bila je, zapravo, o poreklu Albanaca, jer autor Albance ubraja u starosedioce Balkanskog poluostrva, iako je to pitanje u nauci i dalje otvoreno. Postoji teza o njihovom ilirskom poreklu, koju ističe albanska nauka, i teza o tračkom poreklu, koja je prisutna i u srpskoj nauci. U novije vreme pojavila se i migraciona teza, po kojoj su Albanci doseljeni sa Sicilije, gde su stigli sa Kavkaza ili Prikaspijske nizije u 10. ili 11. veku.
To ipak nije bila jedina patrijarhova primedba. U primedbama se navodi da autor udžbenika tvrdi da Neretljani nisu Srbi. Na strani 41 ime Neretljana se navodi kao primer slovenskog plemena koje je ime dobilo prema geografskom nazivu, prema reci Naroni, odnosno Neretvi. Na strani 48, pak, jasno se kaže da je Paganija (naziv za oblast Neretljana) spadala u srpske zemlje u Primorju. Isto se vidi i sa karte na strani 57, gde su prikazane srpske države u 9. i 10. veku.
Primedba o tome da autor na strani 53 negira da su u Bosni i jugoistočno od Splita živeli Srbi, nije opravdana, ističe se u službenoj belešci o primedbama na udžbenik koju su napravili u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Srbije.
"Autor je eksplicitno na stranama 48, 50 i 99 naveo da je Bosna sastavni deo Srbije, što je prikazano i na istorijskim kartama na stranama 56 i 57, na kojima je jasno obeleženo i to da su oblasti u primorju, jugoistočno od reke Cetine, naseljavali Srbi", navodi se u službenoj belešci Zavoda.
O Nikoli Pašiću
Kada je u beogradskoj osnovnoj školi, pre nekoliko godina, učiteljica đacima pomenula da je Nikola Pašić bio vojskovođa, moj mali poznanik Igor sutradan je na čas „dovukao“ tri enciklopedije. Uvidom u sve tri odrednice: „Nikola Pašić, srpski političar“, učiteljica se osećala ko žvaka u pepeljari, ali učiteljice su ona mitska stvorenja našeg detinjstva koja nikada ne greše, pa je, da ne kvari mit o samoj sebi, deci živopisno objasnila relativnost istorijskih činjenica na Balkanu: „Vidite deco, u jednim enciklopedijama stoji da je Nikola Tesla bio Srbin, u drugim da je bio Hrvat, u trećim da je bio Amerikanac. Kome verovati?“ - napravila je paralelu s „učiteljicom života“, koja, eto, i sama ima nedoumice.
Za koju deceniju kada neka učiteljica na Kosovu bude predavala na temu „Kosovski boj“, nije isključeno, pojaviće se na času sa tri, četiri do sto dvadeset pet knjiga, i još na početku izlaganja napraviti blag otklon prema daljem razvoju situacije: „Vidite deco, u ovoj, ovoj, ovoj i ovoj knjizi piše da je Miloš Obilić bio Srbin. U ovoj piše da je Miloš Obilić bio Albanac. A ovde imamo podatak da Miloš Obilić nije ni postojao. To, opet, nesumnjivo govori da je bio Srbin. Kome verovati?“- pitaće učiteljica.
„Našima“- reći će svaki mali Albanac, ko što bi svaki mali Egipćanin pre poverovao da su piramide izgradili njihovi preci, Keops & kompani, nego da su se tog posla latili vanzemaljci, kako u milionskim tiražima štampanim bestselerima tvrdi Švajcarac Erih fon Deniken. U Egiptu od toga, naime, nikad nije napravljen slučaj od nacionalnog značaja. Deniken piše, al’ mi naplaćujemo karte turistima. Normalno, dok se ne pojave „mali zeleni“ i zatraže autorska prava.
Ovih dana u srpskim medijima pojavila se još jedna zapaljiva priča da će vlasti Kosova ubuduće učiti decu u udžbenicima kako je srpski epski junak Miloš Obilić, koji je tokom Kosovskog boja, po predanju, ubio turskog sultana Murata, zapravo bio albanski vitez Miloš Kopilik.
Od Vardara pa do Triglava, od početka devedesetih naveliko su se štampala dela (para)povijesničara, (nadr)istoričara, latentnih skribomana i istaknutih nacionalnih pregalaca, od kojih je retko ko imao „denikenovski“ motiv- milionski tiraž. Bili su to svuda, pa i u Srbiji, patosirani patriotski poduhvati gde smo saznavali podatke s kojima nisu upoznati ni doktori istorije sa Kembridža - da su Srbi od pre Hrista, da seobe Slovena na Balkan nije bilo, da je Napoleon bio Srbin, da je lobanja kromanjonca ista ko lobanja Srbina, da su Srbi Srbi još od kamenog doba, da su Srbi izabrani narod, starosedeoci Balkana, vasione i Skandinavije.
Direktne veze
Utvrđene su direktne veze svih eksjugoslovenskih naroda i narodnosti, ponaosob, sa amebama, Kamenkom i Kremenkom, dinosaurusima, tiranosaurusima, velikim praskom, Adamom, Evom, jabukom i zmijom. Za Darvinove majmune nije bilo interesovanja.
Svaki nacionalni mit polazio je od teze da su baš oni metafizičko središte sveta, živi dokaz milijardite žilavosti, hrabrosti, istoričnosti i ‘’tisućvekovne’’ kulture. Tako da storija o Milošu Kopiliku, albanskom vitezu može zabrinuti jedino one koji prateći metodologiju kreiranja nacionalne mitomanije veruju da sve to nije slučajno. Stoprocentno će se naći neki kojima će to štivo biti povod za novu tezu: „Eto, vidite da su i Albanci - Srbi. Priznali su“ - uskliknuće, već viđeno, neki nacionalni predradnik, i u sledećoj rečenici preći u ofanzivu s tezom da Skenderbeg nije konjak, kako se dosad smatralo, već Srbin. Dok s one strane ne stigne odgovor da car Lazar i carica Milica nisu stono suvo i crveno poluslatko vino, već punokrvni Albanci. Junaci pesme: “Kneževa besa”. Iako se ta pesma zove “Kneževa kletva”.
U vreme kada je osnivana Al Jazeera Balkans, sedeo sam sa Goranom Milićem u beogradskom hotelu Interkontinental i pitao ga: kako ćete vi, Gorane, na toj vašoj Al Džaziri, tretirati ove priče po kome je svaki narod u bivšoj Jugoslaviji ubeđen da je najstariji?
Goran mi je to lepo objasnio: “Znam da ovde svaki medij ima pola priče iz prošlosti. To je okej, ali ja ne osećam potrebu da potkopavam te rupe. Jednostavno, u ovom ratu sam bio na svim lokacijama, radio sam u Srbiji, pa u BiH, pa u Hrvatskoj, pa sam sad opet u BiH, sve te ljude sam poznavao, sa svim tim ljudima sam razgovarao. Šta su me lagali, a šta nisu, to je manje važno, ali da sam bio informiran - bio sam. Kad danas pročitam interpretaciju onoga što sam ja gledao, onda sam sklon prihvatiti onu maksimu: ušlo je u istoriju, dakle, postalo je laž. Ako smo se za 20 godina toliko počeli razlikovati u onome što smo zajedno videli, onda je teško verovati da će i istoričari za sto godina otkriti pravu istinu”.
Goran je u pravu. Mi ne možemo da se složimo šta je bilo pre 20 godina, a kamoli šta je bila pre, recimo, 20 vekova.
Bonus video:
