Ućutali se nešto neprejebivci koji raskrinkavaju moj prljavi posao navraćanja vode na vodenicu Njega Vrhovnog da bih, za uzvrat, u osamdeset petoj, da kažemo, godini bio postavljen za ambasadora u Paramaribu ili bar u Viktoriji, prestonici Sejšela, najnovijeg lidera u nepriznavanju „lažne države“.
Biti, naime, neprejebiv, to znači biti ekstremno oprezan, neprestano držati četvore oči otvorene, neprestano pratiti „razvoje situacija“, bez prestanka analizirati kako će ova ili ona situacija imati uticaj na dobrobitije neprejebivog. Sledstveno su se, možebiti, neki neprejebivci nakon čtenija kolumne „Beogradska šuma“, odali sledećem toku misli: Pusti, more, kraju, mogao bi đavo odneti šalu, mogao bi „kolumBnista“ (tako me neki zovu) vaistinu biti postavljen za ambasadora, mogao bih ja ispuniti svoj vlažni san, pa otići na Sejšele, mogao bih - daleko bilo - na Sejšelima izgubiti pasoš, pa potegnuti u ambasadu po novi… I - šta? „KolumBnista“ me, onako dokon, ugleda kroz prozor ambasade, izda naređenje „kome treba“ i - cap - eto ti mene u podrumu ambasade, u kadi sone kiseline…
Malo zajebancije nije na odmet u ovoj čemernoj jeseni, treba malo zasvirati, ali treba i za pojas zadenuti. Napisah onomad (pomalo „ishitreno“) da je vrlo loš znak što se diplomatska predstavništva pretvaraju u razbojničke jazbine. Onda dokonah da rahmetli Kašogi nije jedini koji je izgubio glavu u konzulatu/ambasadi, daleko od toga, mnogi su svati, naročito u XX veku, nasilnim putem premetnuli svetom u nekim uglednim diplomatskim predstavništvima, a kojim, to dokonajte sami, garantujem samo za ambasade skandinavskih zemalja, mada ni za njih ne bih vadio maziju.
Zašto se onda Kašogi posmrtno proslavio, a zašto ostale žrtve čame u zagrobnoj anonimnosti. Evo zašto. U prethodnim hladnim ratovima i povremenim ambasadskim pokoljima nije bilo video nadzora, bar ne ovako sveprisutnog i svevidećeg. Prethodnom rečenicom smo otvorili temu naše današnje kolumne - nemoć video nadzora kao tehničkog produžetka ideje neprejebivosti (nije neprehebivost samo srpska posebnost). Dakle ovako. Video nadzornici, isto kao i low tech neprejebivci, hoće sve da znaju i sve da vide, pa da analizom saznatog i viđenog preduprede eventualne neprijatnosti i pičvajze, ali im - isto kao i low tech neprejebivcima - za rukom polazi samo da neprijatnosti i pičvajze snime, ne i da ih spreče. Ali ako video nadzor nije u stanju da spreči nijedan pičvajz - u šta smo se u protekle dve decenije višekratno uverili - i te kako je u stanju (mada mu to nije namera, bar se nadam da nije) da pičvajze popularizuje i da neprejebivcima s one strane nadzora omogući da se uče na greškama prethodnika. Ima li leka protiv toga. Ima. Ne gubite pasoše.
(danas.rs)
Bonus video:
