Visoko obrazovanje je dio konkretnog društvenog koncepta, sa aspekta finansiranja i obrazovnih programa. U svakom društvenom konceptu, viši nivo obrazovanja, značio je i bolju društvenu poziciju i bolji standard, odnosno veću slobodu izbora pri različitim životnim odlukama.
Nesporno je da je visoko obrazovanje skupo, kako god da se finansira. Po prirodi stvari oni koji to znanje prenose na studente, najstručniji su i najkreativniji, pa i najetičniji pripadnici određene profesije.
Već više od dvije decenije u Crnoj Gori visoko obrazovanje služi kao jedan od socijalnih ventila, neophodan vladajućoj garnituri da odloži suočavanje mladih sa situacijom da nemaju mogućnost da rade nakon završene srednje škole. Tako se odlaže za četiri - pet godina suočavanje sa tim da za većinu nema perspektive da nađe posao u profesiji za koju se obrazovao, često ni bilo kakav posao, uz povećanu frustraciju zbog diplome koja postaje sve beznačajnija.
Veći problem je da se budžet za visoko školstvo smanjuje, a broj studenata i programa povećava, da bi se prihodovalo i od samofinansiranja. Neminovno, ovo sve vodi postepenom i nezaustavljivom snižavanju kvaliteta visokog obrazovanja.
Ovaj uzročno - posledični krug je bio zatvoren već prije petnaest godina. Tada je trebalo ozbiljno preispitivanje koji fakulteti državnog univerziteta da budu finansirani budžetski i koliko studenata da se upisuje na te programe. Umjesto toga, ušlo se u reformu Univerziteta. Usklađivanje sa preporukama Bolonjske deklaracije! Te preporuke su suštinski ukazivale na potrebu bolje povezanosti obrazovnih programa zbog omogućenja mobilnosti studenata i nastavnika. Kao i zbog uporedivosti obrazovnih profila. Niko od Crne Gore nije tražio da pusti niz vodu svoj, tada jedini, univerzitet. A i tada i sada jedini državni univerzitet. Reforma nije rađena zbog suštinskih potreba odabranog društvenog koncepta, već zbog privida putovanja u Jevropu. Tako smo dobili mnogo studijskih programa, mnogo i kusih, pogoršane uslove za rad i studenata i nastavnika i hiperprodukciju nekih profesija.
Sada se najavljuje reorganizacija i racionalizacija, opet bez jasno predočenih, i prihvaćenih, ciljeva koji prate strategije privrednog i drugog razvoja društva. Konkretno, ako Crnoj Gori treba godišnje, privatni i javni sektor, četrdeset građevinskih inženjera, dovoljno je godišnje upisati pedeset. I toliko će diplomirati za pet godina. Postiže se kvalitetniji rad i nastavnika i studenata, dobija se kvalitetniji kadar. Nije praćena ovakva jasna logika, naprotiv. Dovoljno je pogledati broj upisanih studenata na fakultete UCG u poslednjih 10 godina i odnos tehničkih i društvenih usmjerenja, da se vidi da nema koncepta. Sada se to stanje nemanja koncepta - reorganizuje!
Recimo, prije osnivanja Medicinskog fakulteta čuli su se razumni glasovi da je i finansijski i kvalitativno bolje davati stipendije za studije van Crne Gore, shodno potrebnom broju novih ljekara na godišnjem nivou i broju specijalizacija.
Možda je država Crna Gora zatvorila krug, te će kao i prije sto i više godina davati po nekoliko državnih stipendija da se studira u Beogradu, Beču, Zagrebu, Parizu, Gracu...a svi ostali ako i kako mogu.
Autorka je vanredna profesorica u penziji, Građevinski fakultet Univerziteta Crne Gore i poslanica DF-a u Skupštini CG
Bonus video:
