Suprostavljenost slobodnog i neslobodnog uverenja ogleda se, na primer, u shvatanju državnog vođe. Snose li narodi krivicu za vođe koje podnose, na primer Francuzi za Napoleona?
Smatra se da ga je preovlađavajuća većina ipak prihvatala i priželjkivala moć i slavu koju je on pribavljao. Napoleon je bio moguć jer su ga Francuzi hteli. Njegova veličina bila je u preciznosti s kojom je pogađao šta to narodne mase očekuju, šta žele da čuju, koju iluziju i kakve materijalne realitete traže. Nije li Lenc s pravom rekao: "Rodila se država koja odgovara francuskom duhu?" Da, jednom delu, jednoj situaciji - ali ne naprosto duhu jednog naroda! Ko može na taj način odrediti duh nekog naroda? Iz istog duha izrasli su i sasvim drugačiji realiteti.
Moglo bi se razmišljati i na sledeći način: kao što čovek odgovara za izbor voljene s kojom, povezan brakom, proživljava svoj život u zajedništvu sudbine, tako je i narod odgovoran za onog čijoj se vlasti pokorno prepušta. Greška povlači krivicu. Njene posledice nužno se moraju podneti. Međutim, upravo bi to bilo naopako. Ono što je u braku moguće i primereno u državi je po pravilu pogubno: bezuslovna privrženost jednoj osobi. Vernost sledbenika je nepolitični odnos ograničen na uske krugove i primitivne odnose. U slobodnoj državi važi kontrola i smenjivost svakog čoveka.
Otuda dvostruka krivica: prvo, uopšte se bezuslovno politički pokoravati jednom vođi i, drugo, tip vođe kojem smo se pokoravali. Sama atmosfera pokornosti u neku ruku predstavlja kolektivnu krivicu.
Iz knjige Pitanje krivice
(Artnit.net)
Bonus video:
