Nije kosovski problem jedini problem na ovom guravom svetu za koji nema nikakvog, kamoli dobrog rešenja, ali znate kako to ide: „prosečnom“ čoveku je njegova glavobolja veća muka nego odsecanje tuđe glave.
Ima na svetu još problema koji, ako mene pitate, nikada neće biti rešeni. Jevrejsko-palestinski, recimo, odnedavno i rusko-ukrajinski, da pomenem samo neke, ima ih još tušta i tma.
No, dobro, hajde mi da se pozabavimo našom glavoboljom, a da se ne pačamo u usekovanija tuđih glava. Zašto, dakle, mislim da će spor Srba i Albanaca potrajati do kraja sveta? Evo zašto. Zato što u tom sporu nisu problem teritorije - ima ih dovoljno za sve, ima čak i nenastanjenog viška - nego su problem glave (svih boja, i srpske i albanske) koje za većinu problema - i onih mnogo manjih od secesije - nisu u stanju da smisle nijedno drugo rešenje osim odsecanja glave koja pravi problem.
Mislite da preterujem. Ako tako mislite, ostavite načas po strani „visoku“ politiku, Dačija i Tačića Vuljina i Veselija - ili beše obrnuto - pa proverite u crnim (i sve crnjim) hronikama koliko glava godišnje odleti zbog međe pomerene 50 cm i koliko veselnika pogubi glave u teritorijalnim sporovima oko parking mesta. Pisac hoće da kaže da za srpsku (i albanskokosovsku) istoriju i život nema nikakvog značaja to što su međe uredno ucrtane u katastarske knjige i što su (od relativno skoro) i parking mesta „razgraničena“, glave ipak lete li lete.
Dobro, de, reći će neki dobronamernik (ako se takav nađe), ako famozno razgraničenje ne pije vodu, zašto odustajati, zašto ne pokušati sa pomirenjem? Vredi pokušati, ne sporim, ali sam siguran da od tog posla neće biti ništa zato što je nepomirljivost temelj obaju „nacionalnih identiteta“, i srpskog i albanskog.
Ima tu još jedan problem, možda i veći od kosovskog. Kako da se Srbi „pomire“ sa Albancima, da kažemo, kad nisu u stanju da se pomire sa samima sobom i kad samo čekaju da izbije neki pičvajz formata Drugog svetskog rata, pa da se podele na neočetnike, neopartizane, neoljotićevce i neodržavne straže, da se opet međusobno pokolju, da usput pokolju koga još stignu, pa da otpočnu „novi život“ i napišu novu istoriju, ćirilicom, naravno.
Vraćamo se natrag, na, nazovimo je, glavnu problematiku, koja se - kako apsolvirasmo - ne nalazi na teritorijama, nego u glavama. Problemi se, naime, najlakše rešavaju tako što se ne prave, a ako se poneki i napravi, onda se rešava dok je u fazi ekspres lonca, pre nego što poraste u lokomotivu koju je nemoguće zaustaviti, tim pre što se za komandama balkanskih lokomotiva po pravilu uvek nađu mašinovođe koji nisu u stanju da pod kontrolom drže i da - kad zatreba - zaustave sami sebe, kamoli zahuktale lokomotive.
Bližim se prekardašivanju, pa našu današnju kolumnu privodim kraju u nadi da vam je iz dupeta došlo u glavu da je tamo gde su glave ovakve, svaki problem glavni. I svaki nerešiv.
Bonus video:
