Moj prijatelj i ja rođeni smo u istoj državi i par godina smo imali zajednički glavni grad, zastavu, himnu, valutu i prateće državne simbole. Danas svako ima svoje, sve je različito, ali uprkos svim različitostima, onim stvarnim i nametnutim, njemu je u mojem gradu najinteresantnije kad neko opisuje doskorašnjeg prijatelja riječima: „Ne pričamo“.
„Ne pričamo“ je jedna od osnovnih karakteristika ljudi nastanjenih u Podgorici i okolini, i teško da ima nešto kraće i jednostavnije, a da bolje opisuje naš narod. Te dvije riječi zvuče tako neuvjerljivo i labavo, tako su kratkotrajne i nisu konačne i oštre. Takođe, ova definicija ljudskih odnosa sigurno nije smišljeno kreirana, već je skovana nesvjesno, ali je jako precizna.
Ukoliko za nekoga kažete „Ne pričamo“, to bi odmah značilo da ćete vrlo brzo propričati. Vjerovatno je kovanica nastala kao nužnost. Ne možemo se pohvaliti brojnošću populacije, a isprepletanost porodice, prijatelja, ljubavi i komšija vodi tome da nije dobro međuljudske odnose kidati do kraja jer će dvije posvađane osobe prva veća svadba, slava ili sahrana sastaviti, dok će se pijani obostrani poznanici potruditi da budu vaskoliki pomiritelji.
Otuda i vodi porijeklo „Ne pričamo“ kao fenomen jednog grada koji mora da se snalazi sa komplikovanim ljudima i njihovim odnosima nudeći im poštapalice. „Ne pričamo“ je uvijek izrečeno kao pod ručnom, i nema tu tačke, već stoji zapeta, kao kad na kraju filma umjesto the end piše to be continued.
Ako ljudi koji su nam najbliži geografski, a i po jeziku i mentalitetu ne razumiju u potpunosti nas, kako li nas tek vide stranci, oni koji nas znaju samo po pomenu iz dnevnika, obično po učešću u ratu ili po nekom sportskom rezultatu. Njihovo zaprepašćenje svim i svačim obično je i kamufliranje njihovih prljavština koje su ostavili u svojim dvorištima. Preskočio bih sve pokude kojih smo mi i te kako svjesni, ali ono što zaista ne razumiju uvijek je interesantnije od pukih zaprepašćenja.
Naviknuti smo u Podgorici na prizor da obično vikendom kad se popune svi kafići konobari nose tacnu punu pića izdignutu visoko, probijaju se kroz ogromnu gužvu. Prijatelji među kojima je bilo i stranaca, naručili su piće na spratu jednog većeg kafića, a konobar se do njih probio prelazeći stepenice na kojima je takođe bilo gostiju. Kad su svi naručili piće i konobar otišao, stranac je prokomentarisao kako nema šanse da se konobar vrati sa pravom porudžbinom, ako se uopšte vrati. Nije prošlo ni par minuta, konobar se probio kroz masu i donio tačnu porudžbinu i to postavio ispred svakog od nas pravo piće koje je poručio.
Da li postoji uopšte mogućnost da se objasni ovakav fenomen? Pitanje je da li mi sami znamo odgovore na slična pitanja. Možemo li nekome objasniti otkud toliko omladine i uopšte ljudi svih dobi na ulicama i kafićima za vrijeme radnog vremena. Treba li se uopšte truditi da nekome objasnimo ako već sam ne razumije? Sjedimo po kafićima, pijemo kafu za kafom, zarađujemo mjesečno 300 eura, a trošimo 450. Svako svakome duguje i sve se u krug vrti.
Vozimo kola, nemamo za gorivo, pravimo đecu, a za pelene nemamo. Znamo satima da elaboriramo kako cigarete štete zdravlju, sa sve cigaretom među zubima. Sve tako funkcioniše, naopako, ali ipak živimo i funkcionišemo. Naš sistem je ostalima stran isto koliko je i nama teško navići se na red i rad, na preciznost. Ako dođe do kakvog novog svjetskog sloma i nastupi anarhija, nama će sve biti normalno. Niko nikoga ne razumije.
Već godinama i decenijama je tako, svi se čude jedni drugima. Ali to je i suština, nerazumijevanje i treba da postoji, da ga nema sve bi bilo isto, monotono i jasno do kraja.
Možda je ipak lijenost dio našeg sistema po kojem funkcionišemo. Nečija je poslovica: „Ako hoćeš težak posao da bude završen, daj ga ljenjivcu“. To nije naša poslovica, naše su obično o herojstvu i čojstvu, ali možemo da se izvučemo citirajući ovu stranu poslovicu primjenjujući je na nas. Eto.
Suština je u tome da i mi sami ne znamo odgovore na brojna pitanja koja nam postavljaju stranci, i nama smo često neshvatljivi. Međutim, nikad nećemo odgovoriti sa „ne znam“, već je lakše reći nekome da jednostavno to neće razumjeti sve iako mu se objasni potanko.
„Ne razumiješ ti to“ je savršena odbrana i stavljanje do znanja da se ipak radi o nečem našem, o nečem mističnom i neobjašnjivom.
Ne treba voziti kola potpuno spuštenih prozora jer stradaju bubrezi, kičma, mozak i sve ostalo. Pitaće starost za mladost, ali ipak su prozori spušteni. Prolazeći pored kontejera koji su ograđeni ogromnim betonskim zidom pitam se ko koga treba i od čega da čuva.
Upravi grada je izgleda vredniji život jednog kontejnera nego život čovjeka. Ljudi se množe, kontejneri ne, možda je to logika rukovodstva glavnog grada. Na betonskom braniku što štiti kontejnere sjedi mačka. Nije debela, već je uhranjena. Mačka sjedi, posmatra okolinu i ne radi ništa, možda prede, ali se da primijetiti da uživa. Ponekad joj zasvijetle oči kad prođe automobil i ništa više. Uživa sita u podgoričkoj noći.
Zašto mačka nije davno otišla ka Berlinu ili Parizu, da jede po njihovim modernim kontejnerima već je ostala da sjedi na betonskom štitniku nad starim podgoričkim kontejnerima? Možda mačka zna da se mi bahatimo, da kupujemo više nego što nam je potrebno, da smo nemarni pa i bacamo više hrane. Možda u Berlinu uopšte ne nađe hranu u kontejneru i pored njega. Mora da je dobar biftek u Berlinu, sprema se po propisu, ali se jede do kraja i ništa se ne baca. Tamo ne bacaju pola paštete, tamo ribu jedu do kosti i piju sok do kraja. Štednja i efikasnost osnovne su mjere Evropske unije, mora da se to odrazilo i na ishranu. Zna mačka sve, zato je i tu. Sve nas je provalila. Sve nas razumije.
Bonus video:
