Velikog Getsbija sam čitala dosta davno, ali jednoj rečenici iz te knjige često se vraćam zbog njenog umirujućeg dejstva, a ona glasi: „There is no confusion like the confusion of a simple mind“.
Ovaj život i dešavanja u njemu su – uprkos nju ejdž filozofiji koja nas ubeđuje da život, istina, jeste težak, ali je jednostavan – ipak vrlo komplikovani.
Recimo, medicina, fizika, hemija i ostale prirodne nauke nisu oblasti u koje se ljudi van struke često mešaju.
Kada se to desi, dobijemo antivakcinaše, ravnozemljaše i slične pokrete zasnovane na neznanju i samouverenosti.
Iako nije prirodna nauka, i pravo se doskora smatralo oblašću u koju se laici ne petljaju, iz prostog razloga što mogu mnogo da izgube ako nešto pogrešno protumače – a zakoni nisu jednostavni.
Čitajući tekst Borisa Dežulovića „Spasimo srpske svetinje“, u kojem iznosi svoj stav o aktuelnim dešavanjima u Crnoj Gori, stekla sam utisak da se on sa gorenavedenim ne slaže.
Nisam upoznata sa njegovim formalnim pravnim obrazovanjem, iako neformalno može biti dobro potkovan u toj oblasti, pa me je prilično začudilo kada sam naišla na sledeće: „riječ je bila o nekakvom Zakonu o slobodi vjeroispovijesti, aktu kojim crnogorski parlament – kako sam shvatio zabrinuto svetosavlje – pod krinkom slobode vjeroispovijedanja namjerava Srpskoj pravoslavnoj crkvi oteti stoljetne manastire na čelu s mitskim Ostrogom, pa ih u katastarskim knjigama prepisati na crnogorsku državu.
Na stranu što sam, ne budi lenj, pročitao prijedlog Zakona i uzalud u njemu tražio paragraf o otimanju manastira Ostrog i ostalih srpskih svetinja u Crnoj Gori…“
Dežulović, dakle, nije bio lenj, što je za svaku pohvalu.
On je predlog Zakona pročitao i u njemu nije našao ništa sporno, za razliku od prilično velikog broja pravnih stručnjaka, ili kako ih autor naziva „zabrinuto srpsko svetosavlje“.
Čak ni Venecijanska komisija nije želela da ulazi u priču oko crkvene imovine (biće da nije shvatala da se to sve lako rešava čitanjem predloga zakona).
Zašto se, onda, jedan pisac i novinar odlučio na to?
Iz estetskih razloga.
Naime, Dežulović pamti manastire na prostoru SFRJ iz „boljih dana“.
Ostrog iz ’70-ih kada se do manastira u steni nije moglo automobilom.
Za Đurđeve stupove kaže: „U tom davnom međuvremenu između djetinjstva i zrelih srednjih godina, kao student povijesti umjetnosti lutao sam Srbijom od manastira do manastira, radeći ambiciozni seminarski rad na temu ‘Srpska sakralna arhitektura srednjeg vijeka između Bizanta i romanike’: vidio sam tako, recimo, iznad Novog Pazara glasovite Đurđeve stupove, što su osamdesetih izgledali baš kao ruševine irskog dvorca Moydrum s omota albuma U2 ‘The Unforgettable Fire’, i vidio sam ih opet dvadeset godina kasnije, ‘stručno obnovljene’ u groznici iznenada probuđenog srpskog pravoslavlja“.
Nisam baš sigurna šta je u tom radu toliko ambiciozno, manje-više svako ko ima neko znanje iz istorije umetnosti zna da su srpske srednjovekovne crkve između vizantijske i romaničke arhitekture.
Ono što jeste ambiciozno je Dežulovićeva ideja da se on razume, dakle, ne samo u pravo, ne samo u istoriju umetnosti, pa čak ne ni samo u konzervatorske radove (Đurđeve stupove obnavljali su stručnjaci, počev od prof. dr Jovana Neškovića, koji je na Arhitektonskom fakultetu doktorirao upravo sa temom Đurđevih stupova; manastir je upisan i na Listu svetske kulturne baštine Uneska, pa radovi podležu monitoringu svetskih eksperata), već i u pravu i suštinsku ulogu sakralne arhitekture – da prija njegovom oku.
Strašno je, ružno i neodgovorno, ali što je najtužnije, čini se ne i zlonamerno, ono što je Dežulović pokušao svojim tekstom.
On bi samo želeo da crkve ostanu mitska mesta.
To je u redu, i ja bih volela da ne postoje automobili. Ne bi mi, ipak, nikada palo na pamet da u situaciji u kojoj je automobil u isto vreme i nečije prevozno sredstvo, i radno mesto, a možda i jedino što ima, pričam o štetnost motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Da crkva upravo to može da znači narodu, trebalo bi da razume svako ko sebe smatra delom naroda, a da ona ne postoji bez imovine trebalo bi da razume baš svako.
Jedan moj prijatelj je Dežulovićev pristup ovom pitanju, koje je stvorilo ogromne tenzije u Crnoj Gori, državi uništenoj na toliko načina, od kojih je najgori zapravo polarizacija društva jer se sve ostalo da opet izgraditi, nazvao „odsustvom osećaja za kontekst“.
Odsustvo tog osećaja srodno je odsustvu empatije, a nalazim i da je blisko gordosti koja se, nažalost, može iščitati iz autorovih „pet šokova“ (gotovo kao neko antičudo) koje doživljava pod Ostrogom, kada dolazi ponovo da ga poseti.
Jedan od njih je to što je parking zatrpan automobilima (ružno, slažem se, kao što sam gore navela) „svih mogućih srpskih i crnogorskih tablica“ (zašto je to bilo neophodno istaći?), a drugi što je podignuta nova („nakazna betonska“) crkva u podnožju.
Pomenula sam ranije da se do Ostroga u steni dugo nije moglo automobilom, što implicira da se moralo pešice ili na konju. Veliki deo stanovništa nije mogao ni jedno ni drugo, a obično crkvama prva namena (this may come as a shock) nije zadovoljavanje estetskih potreba Borisa Dežulovića, već verske zajednice i obavljanje bogosluženja, krštenja, venčanja, opela i sl, što se nije moglo u gornjem manastiru.
Ali, kako parafraza stihova Desanke Maksimović u naslovu kaže, nekima su svetinje lepe samo dok su porušene i nedostupne, odnosno „na kraju svijeta, zapuštene i napuštene od vlastitoga stada“.
A neki od višedecenijske konfuzije koja im se nataložila u glavama ne mogu da vide šta se dešava ovde i sada, neki ne mogu da izađu iz ’90-ih, neki ne mogu da prevaziđu svoje simpatije i antipatije, lake ideološke podele i da zauzmu jasan stav, a nekakvo mišljenje imaju.
Takvo mišljenje je rezultat potrebe za iluzijom ravnoteže, sagledavanjem obe strane i nasilnim stavljanjem znaka jednakosti, poput izgleda da je zakon loš, ali je loša i crkva, u baš svakoj situaciji, što su zapravo simptomi lenjosti i/ili straha od ozbiljnijeg promišljanja.
To se, bojim se, može iščitati iz zaključka do kojeg je Boris Dežulović došao: „Sve, naime, kad bi spornim crnogorskim zakonom veličanstveni Ostrog i bio prepisan Đukanovićevoj mafijaškoj državi, sve i kad bi ga podgoričke vlasti prodale British Museumu u Londonu – ili, još bolje, kamen po kamen rastavili i uglavili u okomitu liticu nekog od divovskih hotela iznad Budve, kao kockarnicu za Milove ruske i zemunske kolege, da im bude bliže dok s tetoviranih šija skidaju teške zlatne kajle i vješaju ih svome zaštitniku Vasiliju – ne bi čudesni Ostrog najebao gore nego što je najebao ovako, pod brigom i pažnjom rođene Srpske pravoslavne crkve.“
Zanimljivo je i to što se on Ostroga setio „bauljajući po južnoslavenskim portalima i vidjevši vijest o nekakvim protestima u Beogradu“, a ne nekakvim masovnim protestima u Crnoj Gori, koji traju od kraja prošle godine, kada je ovaj sramni predlog zakona izglasan u Skupštini.
Zakon je sraman iz mnogo razloga, ali u društvu u kojem živimo i koje, uprkos svemu, jeste građansko, glavni razlog je taj što je neustavan.
On krši članove Ustava 17, 19, 58, 147, kao i članove 28 i 112 Zakona o svojinsko pravnim odnosima, odnosno članove 1, 8 i 9 Zakona o parničnom postupku.
Protiv njega su svi koji razumeju da bi Ustav jedne zemlje morao da garantuje osnovna ljudska prava i slobode njenim građanima, a da vlast ne sme da ih ponižava kršeći taj isti Ustav.
Za ostale važi rečenica sa početka teksta.
Autorka je klasična filološkinja i prevoditeljka
Bonus video:
