Kada je reč o secesijama, jedno nerazumevanje potiče, mislim, od toga što se brkaju slobode sa pravima. Razlika između „biti slobodan da“ i „imati pravo na“ mislim da su u osnovi presude Kanadskog vrhovnog suda u slučaju secesije Kvebeka i presude Međunarodnog suda pravde u slučaju Kosova.
Jednostavno rečeno, ljudi su slobodni da formiraju državu, oni nemaju pravo na državu. Reč je o slobodi, a ne o pravu, jer „pravo na“ podrazumeva „obavezu da“, a te obaveze, osim ako nije izričito preuzeta, nema.
Ova sloboda može da bude zapisana u ustavu, recimo, federacije. Takav je bio slučaj sa Sovjetskim savezom i Jugoslavijom. Takav je slučaj sa Evropskom unijom (mada je ovo zaseban slučaj, jer je EU nešto između federacije i međunarodne organizacije). Tako je i sa Ujedinjenim Kraljevstvom.
Suprotan je slučaj kada je ustavom ili međunarodnim ugovorom otklonjena mogućnost otcepljenja, kao u slučaju Bosne i Hercegovine. Tu je onda reč o zabrani, dakle o obavezi da se stvaranje države ne dozvoli.
Mnogi se čak podsmevaju mišljenju Međunarodnog suda pravde u slučaju Kosova jer se nije izjasnio (izbegao je da se izjasni) o pravu na secesiju, ali je istakao da se proglašenjem nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Jer ne postoji, nije preuzeta, međunarodna obaveza da se to proglašenje nezavisnosti ospori, kako je u mišljenju istaknuto detaljnom analizom stavova i ponašanja međunarodne zajednice u tom slučaju.
Kada je reč o takozvanim zamrznutim sukobima, pretpostavlja se da, recimo Krim ili Donbas ili Severni Kipar, nisu slobodno doneli odluku da oforme državu, već da je ili ta odluka doneta, a da nisu zadovoljeni uslovi za slobodno odlučivanje, ili je doneta pod stranim uticajem, pa je reč o aneksiji. Uz to, odluka o secesiji bi trebalo da je doneta većinom, koja može da zavisi od slučaja do slučaja, koja garantuje da manjinski interesi neće biti povređeni u novoj državi.
Konačno, države nema ako nema jasno određenu teritoriju. U slučaju Republike Srpske, recimo, odluka o stvaranju države se odnosila na neodređenu teritoriju ili na teritoriju koju je tek trebalo ograničiti.
Zbog čega je, uz intervenciju iz Srbije, došlo do produženog oružanog sukoba. Što je na kraju bio razlog da je ustavom i međunarodnim sporazumom, potvrđenim u Savetu bezbednosti, otklonjena mogućnost osamostaljenja od Bosne i Hercegovine.
Ovo važi i za Veliku Srbiju, čiju bi teritoriju tek trebalo odrediti. Demokratska stranka, recimo, grešila je od nastanka jer se zalagala za izjašnjavanje naroda, etničkih zajednica zapravo, a ne republika. No, da bi do izjašnjavanje naroda došlo, potrebno je da se on, narod, veže za teritoriju. Pa se, u nedostatku koekstenzije naroda i teritorije buduće srpske (velike) države, izrodila ideja o „humanom preseljenju naroda“, recimo tako što bi se oci nacija ili njihove odlučne vođe dogovorili o tome koja je čija teritorija, pa bi razmenili stanovništvo. Ili, ako dogovora nema, onda odlučuje oružje.
U slučajevima kao što su Kvebek ili Katalonija ili bilo koja teritorijalna zajednica, stvaranje države je stvar slobodne volje građana, nije njihovo pravo, osim ukoliko nije zapisano u ustavu postojeće države. Ukoliko se uporno i trajno teži sopstvenoj državi, najbolje je, politički posmatrano, pregovarati o uslovima osamostaljenja, ukoliko se nikako ne može doći do novog ustavnog sporazuma.
Sloboda da se formira država nije starija od individualnih ili ljudskih prava, jer bi naravno trebalo njima da služi. Ta prava, opet, obavezuju zemlje i međunarodnu zajednicu. Usled čega, postoje međunarodne obaveze da se podrži stvaranje država, u slučajevima, recimo kolonijalnim, u kojima se krše najosnovnija prava i ne postoje pravni i politički mehanizmi da se tome stane na put; ili da se njihovo stvaranje, stvaranje novih država ospori, ukoliko do toga dolazi kršenjem, recimo manjinskih ili uopšte ljudskih, prava i ne postoje pravni i politički mehanizmi da se ta prava zaštite.
No, u osnovi, ljudi su slobodni da formiraju državu, oni na nju nemaju pravo.
(Peščanik.net)
Bonus video:
