Ekonomski program „Evropa sad!“ treba posmatrati kao prvu fazu procesa reforme koja ima za cilj stvaranje održivog privrednog razvoja u Crnoj Gori.
Ocjenu o tome da li je on održiv ili ne, neozbiljno je donositi na osnovu ličnog stava, jer je njegova validnost pod uticajem velikog broja vanjskih faktora. Osnovna pretpostavka od koje se pošlo prilikom kreiranja ovog programa je životni standard građana, što je za naročitu pohvalu. Dodatan razlog povećanju zarada prepoznat je u rastu cijena na globalnom odnosno domaćem tržištu.
Posmatrano iz tog ugla, program „Evropa sad“ možemo smatrati reaktivnim odgovorom na tržišne tendove. Detaljnom analizom projektovanog modela jednostavno je zaključiti da će najveći benefit imati zaposleni sa minimalnom zaradom. Postojeća minimalna zarada je na nivou socijalnih davanja, pa samim tim ne predstavlja dovoljan motivacioni faktor da korisnici aktivno traže posao i zasnivaju radni odnos. Polazeći od realnog stanja, najveći dio korisnika socijalne pomoći primoran je da dodatne izvore prihoda traži u sferi neformalne ekonomije.
Rast minimalne zarade, kroz smanjenje poreskog opterećenja na rad, trebalo bi da doprinese promjeni razmišljanja građana u pravcu aktivnog traženja posla i razvoju sopstvenih vještina kako bi bili konkurentni na tržištu rada.
Poresko opterećenje troškova rada u Crnoj Gori je 39 odsto, što je evropski prosjek. Pojašnjenja radi, od 1.000 eura troška zarada 390.00 dobija država, a zaposleni 610.00 eura. Prosječan poreski klin u OECD zemljama je u prethodnoj godini bio 34,6 odsto. Privrednici Crne Gore su u više iteracija iznosili stav da je visoko poresko opterećenje važan ograničavajući faktor za povećanje neto zarada. Ovaj program predstavlja dobar test da se ispita njihov stav prema zaposlenima.
U strukturi poreskog klina, u Crnoj Gori, tri četvrtine (75,38 odsto) usmjerava se na doprinose za obavezno socijalno osiguranje, nešto manje od jedne četvrtine za porez i prirez i 0,47 odsto Fondu rada. Fiskalna politika zasnovana na jedinstvenoj stopi poreza na lični dohodak, bez obzira o kom nivou zarade je riječ, nije prilagođena privredi i društvu u cjelini, na šta su ukazivale i brojne međunarodne finansijske institucije. Predloženom reformom, projektovano poresko opterećenje se kreće u rasponu od 20,4 odsto za minimalnu zaradu od 450 eura do 31,3 odsto za nivo neto zarada od 2.000 eura.
Rast neto zarada, kao posljedica smanjenja doprinosa za zdravstveno osiguranje, u korelaciji je sa promjenama u zdravstvenom sistemu i sve većim učešćem privatnih zdravstvenih ustanova u pružanju medicinskih usluga, posebno kod mlađeg dijela populacije.
Objektivnu odluku o tome da li je neophodno povećati minimalnu zaradu možemo donijeti ako uporedimo nivo minimalne zarade i nivo minimalne potrošačke korpe. U posljednih 10 godina taj odnos se kretao u intervalu između 30 odsto i 34 odsto. Povećanjem minimalne zarade stvoriće se uslovi da značajan dio zaposlenih zadovolji potrebe višeg nivoa. Na taj način se, u dugom roku, stvara mogućnost za ulaganje u obrazovanje, a ne samo osnovnu egzistenciju i preživljavanje. Stvaranjem društva znanja, obezbjeđuje se održiva konkurentska prednost na mikro i makro nivou.
Sasvim je realan scenario da će rast minimalnih zarada dovesti do određenog rasta nezaposlenosti u kratkom roku. U strukturi zaposlenih taj uticaj će biti najveći na zaposlene u privatnom sektoru sa trenutnim zaradama manjim od 400 eura (formalni + neformalni dio zarade).
Za zaposlene sa većim zaradama taj efekat neće biti do te mjere izražen zbog njihovog znanja, vještina i doprinosa poslovanju. Stavovi pojedinih analitičara da će nestati razlika u nivou zarada između zaposlenih sa trenutnom prosječnom platom i zaposlenih sa minimalnom zaradom nije utemeljena. Razlika u nivou zarade će i dalje biti prisutna, samo što je manja zbog progresivnog poreskog opterećenja.
Kompanije koje svoje biznis modele dijelom zasnivaju na principima sive ekonomije najteže će se prilagoditi novom poslovnom ambijentu, dok mala i srednja preduzeća koja posluju isključivo po tržišnim principima u ovom programu vide priliku za „jednake šanse“. Veći nivo minimalnih zarada stvoriće i veće barijere ulaska na tržište rada, pa će kompetentnosti kandidata biti presudan faktor u procesu selekcije kadrova.
Na drugoj strani, postojeći zaposleni imaće dodatan razlog za posvećenost i profesionalan odnos prema radu, čime se doprinosi njihovoj produktivnosti. U savremenim uslovima privređivanja prošlo je vrijeme „jeftine“ radne snage, jer ona ne odgovara ni poslodavcu ni zaposlenom, bar ne dugoročno. Iskustvo kompanija sa učesnicima Programa stručnog osposobljavanja to potvrđuje.
Održivost programa „Evropa sad!“ determinisana je uticajem velikog broja faktora. Najveći negativan uticaj na smanjenje prihoda uzrokovan je smanjenjem poreskog opterećenja i povećanjem minimalne zarade. To smanjenje se procjenjuje na minimalnih 138 miliona u 2022. godini. Izmjenama akcizne politike, oporezivanjem podizanja gotovine, promjenom zakona o igrama na sreću, markiranjem goriva, reprogramom poreskog opterećenja i smanjenjem „sive“ ekonomije očekuje se rast prihoda za 102 miliona, pa je krajni efekat na prihodnu stranu budžeta smanjenje od 23 miliona.
Efekti od progresivnog oporezivanja dobiti javiće se sa vremenskim kašnjenjem od godinu dana. Da bi navedene projekcije bile realne, neophodno je obezbijediti efikasnost rada inspekcijskih službi i eliminisati princip selektivnosti. To je primaran korak u procesu implementacije ovog programa. Prostora za povećanje poreske discipline ima u brojnim sektorima a posebno u sektoru trgovine (posebno akciznom robom), građevinarstvu, drvnoj industriji, privatnim zdravstvenim ustanovama, pravnim i advokatskim poslovima.
U srednjem, odnosno dugom roku tendencija rasta BDP-a je osnov za finansiranje predloženog programa. Konstatacija proizlazi iz činjenice da sa porastom društvenog proizvoda posljedično rastu ukupni budžetski primici. Rizici su vidljiviji u kraćem roku jer nivo BDP-a u velikoj mjeri zavisi od turističke aktivnosti u periodu pandemije, pa je definisanje projekcija nezahvalno.
Kreatore ekonomske politike potrebno je ohrabriti u pravcu realizacije većih infrastrukturnih projekata kako bi se njihovom izgradnjom i eksploatacijom u dugom roku obezbijedili multiplikativni efekti na privredu i dao podsticaj uravnoteženom regionalnom razvoju Crne Gore. I nakon primjene programa „Evropa sad!“ problem strukturne nezaposlenosti ostaje neriješen i neophodna je sistemska reforma tržišta rada.
Ovom pitanju, sa pozicije izvršne vlasti, neophodno je proaktivno i strategijski pristupiti kako bi se trenutno nezaposlena lica usmjerila ka sektorima sa deficitom kvalifikovane radne snage (građevina, turizam, IT). Privrednu aktivnost u Crnoj Gori neophodno je diverzifikovati pomoću koncepta vertikalne integracije poslovnih aktivnosti, čiju realizaciju mogu olakšati ciljno orijentisani i efikasni programi podrške.
Rast troškova zarada u javnom sektoru prouzrokovan rastom minimalnih zarada, u najvećoj mjeri, potrebno je kompenzovati u srednjem roku digitalnom reformom javnog sektora. Na taj način će se postići racionalizacija troškova zarada, a procesi u državnoj administraciji će se odvijati efikasnije.
Autor je doktor ekonomskih nauka; Ekonomski fakultet Univerziteta Crne Gore
Bonus video:
