Crtice i beleške
"Stvari se događaju samo jednom i nikad se ne ponavljaju, nikad ne vraćaju. Osim u sećanju". (Dejmon Galgut, "U nepoznatoj sobi")
Džulijan Barns u knjizi "Elizabet Finč", razigrano, a u pojedinim pasažima i filozofski i mahom kritički, varira reč "mono". U brojnim izvedenicama: monoteizam, monogamni, monomanija (kao izopačenost, maltene oblik nekontrolisanog ludila, poriva - primerice kod kleptomana ili piromana), mononukleoza, monogram, monokini, monopol, monolingvalnost, monotonija... (str. 19). Dodajem da je "fah-idiotizmu", monomaniji i "fiks-ideji" zajednička jednina i nenormalnost, isključivost, usmerenost do krajnosti. Ublaženo rečeno - neuobičajenost, neredovnost, jednostranost, preterivanje, neravnoteža.
S druge strane, "mono" se može sagledati i drugačije, optimističnije: kao posvećenost nečemu, dubina prodiranja tj. proučavanja jednog predmeta (fenomena struje, recimo) - a i kao jedno, jedinstveno, objedinjavajuće, zaokružujuće. Pa i u smislu osobenog, neugrožavajućeg po druge, ostale jedinke. A na političkoj ravni, u rangu monokratskog, kao antitezu autokratske pozicije i postupanja, premda su obe odrednice - i monokratska i autokratska - u sferi individualnog vršenja određene poluge vlasti (a ne kolektivnog delanja).
Monizam se klasično uzima kao učenje koje forsira jedan, originerni, temeljni, najviši, najopštiji princip celine, svega i svačega. Da li je to svemir, materija, ideja, biće, duh, voda, vazduh, zemlja, vatra, volja? Možda ipak - ne. A, držim, nisu sâmi po sebi ključni, odlučujući ni razum, pravda, čak ne ni ljubav, ni sigurnost, ljudskost. Niti geslo relativiteta, ni vera i verovanje, pa tako ni bog, ni hijerahija, ni sila, ni znanje, ni jedinstvo i povezanost (svih) pojava.
Začetnik monizma, kao filozofskog pravca je svestrani Nemac Ernst Haeckel (1834-1919), plasirajući "religiju naučnog materijalizma", pri čemu mu je polazište bio darvinizam. Ipak kao da je, slutim, bar za čoveka, srž svega - misao (što je blisko Platonovoj i Hegelovoj "ideji"), odnosno duhovno, unutrašnje "talasanje" koje prerasta u dinamičku delotvornost. A ona je, s druge strane, plod misli koja je i sâma kretanje duha. Dakle, sve je pulsirajuća misao, ujedno - misao (je) o svemu i svuda.
Dakle, smatram, da bi se kao krunsko, generalno, univerzalno i polazno načelo, moglo imenovati misaonom dinamičkom delotvornošću (ma kakva da je ona, delotvornost!): kao koren, sveprožimajući princip Planete, države i društva, čovekovog života posebno. U smislu kretanja, menjanja - i posledica. I dobrih, poželjnih, ali i onih rđavih, štetnih. Bez pozitivnog ili negativnog vrednosnog predznaka.
Opet, monokratija je oznaka da određeno lice, individua a ne kolektiv vlada, ima ovlašćenja i kontrolu u određenom polju. Uže, politički uzev, autokratija je negativno vrednosno određenje monokratskog rukovođenja, u smislu samovolje, apsolutističkog, nedemokratskog vladanja određenog pojedinca. Njegove nadmoći, često (i) mala fide ponašanja prema drugima. Bilo od strane ličnosti nasleđenog položaja, bilo onog postavljenog, nametnutog "iz senke" - bilo onog izabranog pojedinca, na građanskim izborima ili u parlamentu.
Dakako, ostvareni ustavni legitimitet izbora jednog državnog organa - osobito na opštim izborima - ne daje mu nikako i nimalo odrešene ruke da krši ustav (najviši legalitet), pozivajući se na njemu tobože neposredno preneti državni suverenitet. (Isto vredi i za diskreciono volšebno "pretvaranje" ustavno predviđenih instrukcionih rokova u one navodno prekluzivne čijim se protekom po definiciji gubi neko pravo.)
Kad ustavno propišete dva pravno jednaka izborna legitimiteta - parlamenta i šefa države - u praksi je po prirodi stvari moćniji onaj individualni, koncentrisani, kompaktni, pod uslovom da ima uz sebe koherentnu, snažnu partijsku mašineriju. Znači u načelu, jači je, operativniji legitimitet određenog pojedinca, time i izabranog šefa države, od onog kolektivnog, legitimiteta izvesnog javnog tela, pa tako i parlamenta, kao organa standardno heterogenog sastava.
Podsećam da je strukturalno obeležje državnog upravnog aparata njegova hijerarhijska ustrojenost. Postoji jedna ili više paralelnih skala viših i nižih organa. Reč je o poretku nelične nadređenosti i podređenosti. Niži organ - prema poziciji na hijerarhijskoj lestvici - subordiniran je, potčinjen neposredno višem. Subordinacija se prostire od dna do vrha upravne organizacione šeme, piramidalno. U sistemu podele vlasti nosioca, vrh izvršne funkcije oličava državna vlada. Hijerarhijska vlast, tj. nadređenost - pripadajuća višem organu - korelativna je obavezi poslušnosti, pokoravanja nižeg. Ona se može shvatiti uže ili šire. Uže, posredi je samo vlast nad aktima: naređivanje da se akt određene sadržine donese, odnosno zabrana donošenja nekog akta - ili nadziranje akata podređenih, sa mogućnošću njihovog menjanja, ukidanja i poništavanja, uključujući i supstituciju (preuzimanje), pa i delegaciju (prenošenje na drugog, potčinjenog) nadležnosti. Šire, hijerarhijska vlast obuhvata i ovlašćenja nad ličnošću podređenog organa, nad njegovim službenim licima. Naročito u smislu njihovog postavljanja, razrešavanja i disciplinskog kažnjavanja. A unutar svakog državnog organa uprave postoji hijerarhijska vlast starešine prema zaposlenima u tom organu. On odlučujuće utiče na personalni sastav organa, ima u odnosu na njih mnoga i jaka disciplinska ovlašćenja, nadzire celokupan rad službenika i daje im naloge i instrukcije. Starešina predstavlja organ u spoljnim odnosima, ima prerogative pripadajuće organu i ispunjava njegove obaveze, ali i odgovara kako za vršenje svoje funkcije, tako i za delanje organa kao celine. I u sâmom organu se, po pravilu, formira lanac potčinjenosti i pretpostavljenosti, sve do čelnog starešine. To je klasično monokratsko rukovođenje: državni organi uprave su najvećma inokosnog, retko kolegijalnog vođstva. Međutim, državni poglavar premda inokosmi organ, ne pripada državnom upravnom aparatu.
S prethodnim u vezi, postavljam na današnjem pravno-političkih terenu - imajući u vidu sve prethodno rečeno - sledeće pitanje: da li su aktuelni državni poglavari u Crnoj Gori i Srbiji monokratski ili apsolutistički nosioci vlasti? Da li su oni jedna, naročita (pod)grana izvršne vlasti ili samostalna i neutralna politička kategorija? Odgovor zavisi od bar pet momenata: 1) načina, tačnije širine legitimacijske osnove izbora (najšira u obema); 2) ustavnih ovlašćenja šefova ovih država (relativno skromna, pravno ograničena, ali ne i ceremonijalna, i u jednoj i u drugoj); 3) predviđenog ustavnog (u Crnoj Gori i razrađujuće zakonskog) mehanizma odgovornosti i razrešenja dotičnih najviših javnih funkcionera zbog dokazane sumnje na kršenje ustava (podjednako, i u Crnoj Gori i Srbiji, dug i složen proces, u tri kumulativna sukcesivna koraka: prvi i treći su skupštinski, a drugi - ustavno-sudski); 4) partijske parlamentarne zaleđine šefa države (u Srbiji, danas, neuporedivo snažnija nego u Crnoj Gori) - i, pragmatično gledano - 5) poštovanja slova i duha Ustava (povezano osobitom sa nivoom političke kulture - relativno niska, već poduže zabrinjavajuća u obe ove države).
Uprošćeno, u Srbiji je "na tronu" apsolutistički predsednik, a u sadašnjoj Crnoj Gori pretežno onaj monokratski, no nikako neutralni, sa osetnim ostacima apsolutističkih "uspomena", uz još nezanemarljivu partijsku (i narodnu?) podršku i uticaj.
A držim da bi idealni državni glavar na Balkanu, de constitutione ferenda, bio onaj kojeg odlikuje baš neutralnost, krovna uloga. Tiho i savetodavno "moderiranje". Predsednik koji oličava, učvršćuje i uvećava stabilnost države, njenu tradiciju, ugled. Takav šef države bi trebalo da ustavno predstavlja, personalno zaokružuje državu, nipošto ne dirajući u trojnu - ili četvornu, zasebno računajući ustavno sudstvo - šemu grana vlasti. Ukratko: plediram za tipsku opciju pojedinca na čelu države izabranog u parlamentu, svedenih ovlašćenja, bez hijerarhijskog naboja; ceremonijalne uloge slične britanskog državnog poglavara, monarha.
Sve u svemu, kako god da (se) okrenemo, ostaju nam kao odrednice početak i kraj, život i smrt. A između toga - pored drugog, relativno sekundarnog, misao o njima. Monistički.
"U svakom odlasku, negde duboko i sićušno, poput crnog semena postoji strah od smrti." (Dejmon Galgut)
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i višegodišnji gostujući profesor na FDES-u u Podgorici
Bonus video:
