Povodom izlaska nove autorove knjige „Edible Economics. A Hungry Economist Explains the World / Jestiva ekonomija: gladan ekonomista objašnjava svet“, PublicAffairs 2023.
Godine 1986. napustio sam svoju domovinu Južnu Koreju i otišao na postdiplomske studije iz ekonomije na Kembridžu, u Velikoj Britaniji. Nije mi bilo lako. Moj engleski je bio jadan. Harali su rasizam i kulturne predrasude. Da i ne pominjem klimu. Najteže mi je, ipak, padala hrana. Pre dolaska u Veliku Britaniju nisam znao u kojoj meri hrana može biti loša. Meso je bilo prekuvano i nedovoljno začinjeno. Bilo ga je teško jesti bez sosa, a sos je umeo da bude veoma dobar, ali i veoma loš. Engleski senf, u koji sam se odmah zaljubio, postao je glavno oružje u mojim pokušajima da se izborim sa ručkom. Britanski kuvari su povrće kuvali dugo pošto bi izdahnulo, sve dok se ne bi pretvorilo u kašu, a od sredstava da se ono učini jestivim na raspolaganju smo imali samo so. Neki moji britanski prijatelji junački su tvrdili da je njihova hrana nedovoljno začinjena (možda pre bljutava?) zato što su sastojci tako dobri da je šteta kvariti ih kerefekama kao što su sosovi, koje lukavi Francuzi koriste da bi prikrili ukus lošeg mesa i bajatog povrća. Posle prve godine studija otišao sam u Francusku, prvi put probao pravu francusku hranu i ova tvrdnja je izgubila svaku uverljivost.
Britanska kultura ishrane 80-ih godina prošlog veka bila je, ukratko, duboko konzervativna. Britanci nisu jeli ništa što im nije bilo dobro poznato. Ako ne računamo temeljno anglizirane i uglavnom nekvalitetne kineske, indijske i italijanske restorane, nacionalne kuhinje su bile dostupne samo u Sohou ili nekoj drugoj sofisticiranoj četvrti Londona. Simbol britanskog konzervativizma u sferi ishrane za mene je bio sada pokojni, ali tada vrlo popularan lanac Pizzaland. Pošto je shvatio da pica može biti traumatično „tuđinska“, Pizzaland je mamio mušterije spremnošću da im uz picu posluži pečeni krompir, što je za Britance kulinarski ekvivalent plišanog mede.
Kao što je slučaj sa svim raspravama o „tuđinskim običajima“, taj argument postaje prilično besmislen ako se pažljivo razmotri. Omiljena britanska božićna večera sastoji se od ćurke (Severna Amerika), krompira (Peru ili Čile), šargarepe (Avganistan) i prokelja (Belgija). Ali to nije bitno. Britanci prosto nisu bili skloni „ničem stranom“.
Kakva suprotnost današnjoj britanskoj kulinarskoj sceni – raznovrsnoj, prefinjenoj, čak i eksperimentalnoj. London danas nudi sve – jeftin, ali odličan turski doner kebab koji se jede na ulici u jedan sat po podne; japanski kaiseki ručak, od čije skupoće čoveku zasuze oči; živahne španske restorančiće u kojima možeš sam da komponuješ obed, u skladu sa svojim raspoloženjem i novčanikom; ukratko, sve što čoveku padne na pamet. Raspon ukusa i mirisa ide od napadnih korejskih do potcenjenih, ali okrepljujućih poljskih jela. Čovek može da bira između složenosti peruanskh specijaliteta – čiji su koreni iberijski, azijski i inkanski – i jednostavne sočnosti argentinskog bifteka. Većina samoposluga i bakalnica prodaje sastojke italijanske, meksičke, francuske, kineske, karipske, jevrejske, grčke, indijske, tajlandske, severnoafričke, japanske, turske, poljske, a često čak i korejske kuhinje. Ako poželite neki vrlo redak začin ili sastojak, verovatno ćete ga naći. A moj američki prijatelj koji je studirao u Engleskoj krajem 70-ih godina prošlog veka ispričao mi je da se tada u Oksfordu maslinovo ulje moglo kupiti samo u apoteci (za omekšavanje cerumena u ušnom kanalu, ako se pitate čemu je služilo).
Po mojoj teoriji, Britanci su doživeli kolektivno otkrovenje da im je hrana nikakva sredinom 90-ih pošto su probali različite, uglavnom uzbudljivije kuhinje za vreme odmora u inostranstvu, a još važniju ulogu u tome odigrale su sve raznovrsnije imigrantske zajednice. Preko noći su se otvorili prema svim kuhinjama sveta. Nema razloga da se insistira na indijskoj hrani nauštrb tajlandske, niti da se više voli turska od meksičke. Odlično je sve što je ukusno. Sloboda da se bez predrasuda razmatraju sve dostupne mogućnosti dovela je Britance do toga da su razvili jednu od verovatno najprefinjenijih kultura ishrane na svetu.
* * *
Dok se moj univerzum hrane širio brzinom svetlosti, crna rupa je usisala moj drugi svet – ekonomsku nauku. Do 70-ih godina taj svet je bio nastanjen celom lepezom različitih škola, s različitim vizijama i istraživačkim metodama – klasična, marksistička, neoklasična, kejnzijanska, razvojna, austrijska, šumpeterijanska, institucionalistička i bihejvioristička, da navedem samo najznačajnije. Ekonomske škole – ili različiti pristupi ekonomiji – imale su, i još imaju, prepoznatljive vizije zasnovane na različitim moralnim vrednostima i političkim stavovima, ali su bile svesne da ekonomija može funkcionisati na različite načine i da u stvarnosti tako i jeste. Opisao sam različite metode koje su se nadmetale za prvenstvo u knjizi Ekonomija: vodič za korisnike (Economics: The User’s Guide, 2014), u poglavlju „Nek cveta stotinu cvetova – kako se baviti ekonomijom“.
Ne samo što su uporedo postojale različite metode već su one bile u interakciji. Ponekad bi škole ekonomije u svom nadmetanju pribegle „smrtonosnom zahvatu“ – Austrijanci protiv marksista 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, ili kejnzijanci protiv neoklasičara 60-ih i 70-ih. U debatama i političkim eksperimentima raznih vlada širom sveta, svaka škola je morala da izoštri i uglanca svoje argumente. Škole su pozajmljivale ideje jedne od drugih (često bez priznanja i izjava zahvalnosti). Neki ekonomisti su se čak okušali u spajanju različitih teorija – na primer, od kejnzijanske i marksističke teorije sklopili su postkejnzijansku ekonomiju.
Sedamdesetih godina ekonomska nauka je ličila na današnju britansku gastronomsku scenu: za našu pažnju nadmetalo se mnogo različitih kuhinja, svaka sa svojim jakim i slabim tačkama; sve su se ponosile svojim tradicijama, ali su bile prinuđene da uče jedne od drugih i tako je nastalo mnoštvo kombinacija, što namernih, što nenamernih.
Ali počev od 80-ih godina ekonomska nauka počinje da liči na britansku gastronomsku scenu pre poslednje decenije prošlog veka. Na meniju je samo jedna tradicija – neoklasična ekonomija. Poput svih drugih škola, ona ima svoje jake tačke, ali i ozbiljna ograničenja. Uspon neoklasične škole je suviše složena priča da bismo je ovde ispričali.
Ali ako bismo je ispričali, postalo bi očigledno da ta ekonomska škola ima mnogo sastojaka. Akademski činioci – poput zasluga i ograničenja raznih škola i sve veće dominacije matematike kao istraživačkog sredstva (ovo drugo je pomoglo razvoj nekih vrsta znanja nauštrb drugih) – bili su, naravno, važni. Ali na uspon neoklasične ekonomije presudno je uticala politika moći, kako u ekonomskoj profesiji tako i u svetu oko nje. Kad je reč o profesionalnoj politici moći, veliku ulogu su odigrali takozvani nobelovci u ekonomiji (to nije prava Nobelova nagrada već nagrada „u spomen na Alfreda Nobela“, koju dodeljuje Sveriges Riksbank, švedska centralna banka) svojim insistiranjem na neoklasičnoj ekonomiji. Kada je reč o politici moći izvan profesije, neoklasična škola je stekla simpatije vladajuće elite zahvaljujući svojoj urođenoj odbojnosti prema ispitivanju raspodele dohotka, bogatstva i moći na kojoj počiva postojeći društveno-politički poredak. Globalizacija obrazovanja u vremenu posle Drugog svetskog rata, u kojoj je nesrazmerna meka kulturna moć Sjedinjenih Država imala najveći uticaj, takođe je odigrala ključnu ulogu u širenju neoklasične ekonomije, koja je najpre stekla prevlast u Sjedinjenim Državama (60-ih godina).
Šta god bio uzrok, neoklasična ekonomija danas u toj meri preovlađuje u većini zemalja (izuzeci su Japan i Brazil, i u nešto manjem stepenu Italija i Turska) da je za mnoge sama reč „ekonomija“ sinonim za „neoklasičnu ekonomiju“. Takva intelektualna „monokultura“ suzila je intelektualni genski fond ekonomske nauke. Mnogi neoklasični ekonomisti (a to znači ogromna većina današnjih ekonomista) priznaju postojanje drugih škola – doduše bez zalaženja u njihove intelektualne zasluge. U svakom slučaju, oni smatraju da su sve druge varijante inferiorne. Neke ideje, na primer, ideje Marksove škole, tvrde oni, „uopšte nisu ekonomija“. Onih nekoliko korisnih elemenata koje su te druge škole nekada posedovale – na primer ideja inovacije u šumpeterijanskoj školi ili ideja ograničene ljudske racionalnosti u bihejvioralističkoj – već su postale delovi ekonomskog „mejnstrima“, to jest neoklasične ekonomije. Oni ne vide da su ti delovi puki dodaci, nešto nalik pečenim krompirima uz pice iz Pizzalanda, a ne istinski spojevi – kao na primer, peruanska kuhinja, s inkanskim, španskim, kineskim i japanskim uticajima ili kao kreacije korejskog šefa Dejvida Čanga (nije mi rod), u kojima se spajaju američki, korejski, japanski, kineski i meksički uticaji.
Ne kažem da je neoklasična ekonomija izuzetno loša. Kao i sve druge ekonomske škole, ona je izgrađena da objasni određene pojave polazeći od određenih etičkih i političkih premisa. Zato je vrlo dobra u nekim stvarima, a vrlo loša u nekim drugim. Ali bezmalo potpuna dominacija jedne škole smanjila je opseg ekonomije i proizvela teorijske predrasude i žute mrlje u njoj.
Isto onako kao što je uporno odbijanje raznih kulinarskih tradicija činilo Britaniju pre 90-ih godina prošlog veka mestom sa dosadnom i nezdravom hranom, dominacija jedne škole oduzela je ekonomskoj nauci začine i suzila njen etički temelj.
* * *
Neki čitaoci bi mogli opravdano upitati: šta me se tiče što je grupa univerzitetskih profesora postala ograničena i odala se gajenju monokulture? E pa trebalo bi da vas se tiče zato što je ekonomija postala jezik moći, sviđalo se to vama ili ne. Ne možete menjati svet ako ga ne razumete. U stvari, mislim da u kapitalističkoj ekonomiji demokratija može uspešno funkcionisati samo ako svaki građanin poznaje bar osnovne elemente ekonomske teorije. U vreme dominacije tržišno orijentisane ekonomije, čak i na odluke o neekonomskim pitanjima (na primer o zdravstvu, obrazovanju, književnosti i umetnosti) uveliko utiče ekonomska logika. Sretao sam Britance koji pokušavaju da opravdaju monarhiju turističkim prihodom koji ona navodno donosi. Nisam monarhista, ali zar takva odbrana nije uvredljiva za monarhiju?
Kada se tako mnogo kolektivnih odluka formuliše i opravdava uz pomoć vladajuće ekonomske teorije, ne znate za šta ili protiv čega glasate ako se bar malo ne razumete u ekonomiju.
Ekonomija nije nešto nalik studiranju norveškog jezika ili pokušaju da se pronađu planete slične Zemlji koje su od nas udaljene stotinama svetlosnih godina. Ekonomija direktno i snažno utiče na naš život.
Svi znamo da ekonomske teorije utiču na politike vlada u oblasti poreza, socijalnih davanja, kamatnih stopa i regulisanja tržišta rada, što sve povratno utiče na naš materijalni život, uslove rada, plate i teret otplaćivanja hipoteka i studentskih kredita. Ekonomske teorije oblikuju i dugoročnu zajedničku ekonomsku budućnost, jer oblikuju politike koje određuju sposobnost naše ekonomije da se upusti u intenzivnu industrijalizaciju, inovacije i razvijanje ekološki održivih načina proizvodnje. Ali postoji nešto što je čak i iznad toga: ekonomija ne utiče samo na ekonomske vrednosti, lične kao i kolektivne. Ona nas suštinski menja.
Ekonomija nas oblikuje na dva načina. Prvo, ona stvara ideje: različite ekonomske teorije vide različita svojstva kao suštinu ljudske prirode, te preovlađujuća ekonomska teorija stvara kulturne norme o tome šta će ljudi videti kao „prirodno“ i kao „ljudsku prirodu“. Tokom proteklih nekoliko decenija dominira neoklasična ekonomija koja polazi od pretpostavke da su ljudska bića sebična, da su ljudi normalizovali egocentrično ponašanje. Oni koji se ponašaju altruistički bivaju ismejani kao „naivčine“ ili se pretpostavlja da imaju neke (sebične) krajnje motive. Da preovlađuju bihejvioristička ili institucionalistička ekonomija, verovali bismo da ljudska bića imaju složene motivacije i da je egoizam samo jedan od njihovih motiva; po tim stanovištima, različiti oblici društva mogu gurnuti u prvi plan razne motivacije, pa čak i oblikovati ljudske motivacije na razne načine. Drugim rečima, ekonomija utiče na to šta ljudi opažaju kao normalno, kako vide jedni druge i kako se ponašaju da bi se uklopili.
Ekonomska teorija utiče i na to šta smo i ko smo tako što usmerava način na koji se konkretna ekonomija razvija, a time i način na koji živimo i radimo, a to opet povratno utiče na nas. Na primer, različite ekonomske teorije nude suprotne odgovore na pitanje da li zemlje u razvoju treba da promovišu industrijalizaciju uplitanjem javne politike. A različiti stepeni industrijalizacije proizvode različite vrste pojedinaca. Na primer, u poređenju s onima koji žive u agrarnim društvima, ljudi koji žive u industrijalizovanijim zemljama obično se bolje orijentišu u vremenu jer je njihov posao – a prema tome i ostali deo njihovog života – organizovan prema satu. Industrijalizacija dalje podstiče nastanak sindikalnih pokreta jer okuplja veliki broj radnika u fabrikama, gde oni moraju da sarađuju mnogo tešnje nego što to čine radnici na farmama. Ti pokreti, sa svoje strane, stvaraju političke partije levog centra, koje traže egalitarnije politike. One gube nešto od svoje snage, ali ne iščezavaju sa nestankom fabrika, procesom koji se u poslednjih nekoliko decenija odigravao u većini bogatih zemalja.
Možemo otići korak dalje i reći da ekonomska teorija utiče na to koju vrstu društva ćemo imati. Prvo, različito oblikujući pojedince, razne ekonomske doktrine stvaraju vrste društva koje su suprotne jedna drugoj. Na primer, ekonomska teorija koja podstiče industrijalizaciju vodiće ka društvu u kome će, kao što smo već rekli, biti više snaga koje zahtevaju egalitarnije politike. Još jedan primer: ekonomska teorija koja veruje da ljude (skoro) isključivo vodi lični interes stvoriće društvo u kome je kooperacija znatno teža. Drugo, različite ekonomske teorije imaju različita shvatanja o tome gde su granice „ekonomske sfere“. Ako, na primer, ekonomska teorija preporučuje privatizaciju sektora koje mnogi smatraju esencijalnim – na primer, zdravstva, obrazovanja, vodosnabdevanja, javnog prevoza, električne energije i stanovanja – ona zapravo kaže da tržišna logika „jedan dolar – jedan glas“ treba da prevagne nad demokratskom logikom „jedna osoba – jedan glas“. Na kraju, ekonomske teorije na različite načine određuju ekonomske varijable kao što su nejednakost (dohotka ili bogatstva) ili ekonomska prava (rada u odnosu na kapital, potrošača u odnosu na proizvođača). Razlike u tim varijablama utiču pak na to koliko ćemo sukoba u društvu imati: veća dohodovna nejednakost i manja radnička prava ne generišu samo više sukoba između moćnih i onih ispod njih već i više sukoba između neprivilegovanih, jer se oni otimaju oko sve manjeg dela kolača.
Tako shvaćena ekonomska nauka nas se tiče na mnogo fundamentalnije načine nego njena sužena verzija, koja se svodi na dohodak, radna mesta i penzije. Zato je ključno da svaki građanin nauči bar ponešto iz ekonomije. Ako treba da reformišemo ekonomiju u korist većine i da svoju demokratiju učinimo uspešnijom, a svet boljim mestom za život kako za nas tako i za sledeće generacije, moramo se potruditi da steknemo bar elementarnu ekonomsku pismenost.
* * *
Globalna finansijska kriza 2007-08. i ekonomska stagnacija i polarizacija koje su usledile surovo su nas podsetile na to da svoju ekonomiju ne smemo prepustiti profesionalnim ekonomistima i drugim tehnokratama. Svi treba da učestvujemo u upravljanju ekonomijom kao aktivni ekonomski građani.
Naravno „treba“ je jedno, a „može“ je nešto drugo. Mnogi od nas su suviše fizički iscrpljeni svakodnevnom borbom za egzistenciju i mentalno zaokupljeni sopstvenim ličnim i finansijskim brigama. Zahtev da uložimo neophodan trud i vreme u ono što je potrebno da bismo postali ekonomski građani – u učenje ekonomske teorije i praćenje ekonomskih zbivanja – može se učiniti kao dodatno opterećenje.
Ali to je možda mnogo lakše nego što izgleda. Ekonomska teorija je znatno pristupačnija nego što mnogi ekonomisti žele da priznaju. Knjigom 23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu (23 Things They Don’t Tell You About Capitalism, 2010) izazvao sam gnev nekih svojih kolega zato što sam rekao da je 95 odsto ekonomije zdravorazumski sadržaj – zakomplikovan upotrebom profesionalnog žargona, matematike i statistike – i da se čak i suština preostalih pet odsto (mada ne i svaki tehnički detalj) može lako razumeti kada se dobro objasni.
Kada steknete osnovno razumevanje funkcionisanja ekonomije, za praćenje onoga što se događa biće vam potrebno mnogo manje vremena i pažnje. Kao i mnoge druge stvari u životu – savladavanje veštine vožnje bicikla, učenje stranog jezika ili upoznavanje sa novim tabletom – uloga aktivnog ekonomskog građanina s vremenom postaje sve lakša čim prevladate početne teškoće i naviknete se da koristite stečena znanja. Ne morate to da radite sami. Razgovorima sa porodicom i prijateljima o svakodnevnim ekonomskim pitanjima – radnim mestima, inflaciji ili bankarskoj krizi – proširićete svoje znanje i izoštriti argumente. Danas postoje čak i aktivističke grupe koje građanima pružaju – lično i na mreži – ekonomsko obrazovanje, na primer zajednica koja stoji iza portala Economy.
Da bih građanima učenje ekonomije i razmišljanje o njoj učinio zanimljivijim i prijatnijim zalogajem, spojio sam priče o hrani i ekonomiji u knjizi pod naslovom Jestiva ekonomija: gladan ekonomista objašnjava svet (Edible Economics: A Hungry Economist Explains the World, 2023). Prijatno!
(Aeon; Peščanik.net; prevod: S. Miletić)
Bonus video:
