Slabo nam narodi i narodnosti šta čitaju, ali bi mogli sigurno jednu knjigu da napišu ili bar kao usmena književnost, o tome kako napredovati i graditi političku karijeru u Bosni i Hercegovini. Na to ide nadogradnja kako se ponašati na vlasti i ostati gluv i slep na bilo kakav problem. Osim kad ga sam napraviš, politički interesno.
Da krenemo od početka. Imaš dve mogućnosti - da se priključiš pompezno nekoj partiji ili da napraviš svoju partiju. Ovo svoju partiju je bukvalno - to postaje privatna firma, koja nikome ne polaže račune.
Čim se priključiš, šef partije treba da ti bude u svakoj drugoj rečenici, kao uzor i model ponašanja za celu porodicu. Izeš sveca zaštitnika ili šehadet šta je odanost i klanjanje šefu partije! Da mi oproste vernici, ali šta ja mogu kad je tako. Ne bi ti u politiku, ali nešto se mora činiti, a to ne možeš ako si van partije. Naravno da se više nikada nikome ne pravdaš što ama baš ništa uradio nisi.
Ukoliko praviš svoju partiju, prva priča je obavezno da je to sada nešto novo i drugačije, sa obaveznom vladavinom prava na usnama, zaštita siromašnih i svoj narod u srcu - i u snu i na javi. Čipovati sledbenike pričom da je to otklon od ovih na vlasti i da s novom partijom kreće svetla budućnost.
Ukoliko se radi o promeni partije, naravno da ide rečenica o prepoznavanju pravih vrednosti i snage, te kako ti se desilo prosvetljenje o njihovoj mudroj politici. Kojim slučajem ako si u javnoj službi, a dođu drugi, odmah menjaš dres i prisežeš na odanost, uz obrazloženje da si do sada podrivao vlast iznutra i nikada se nisi slagao sa njihovom politikom. Obavezno navesti bar tri svedoka svog buntovništva i neslaganja, sa posebnim osvrtom na to da ti je samo dobrobit naroda u srcu, a to jedino nudi partija u koju prelaziš. Neće ti baš zameriti za cenu u prelaznom roku, više će biti zavisti ili lekcije kako treba.
Onda kreće penjanje po karijernoj lestvici. U zavisnosti da li te gledaju kao kapitalca ili pešadiju, dobiješ neku poziciju. Odmah kupiš najskuplji telefon i raspišeš tender za nova kola sa do u tančine određenom specifikacijom onoga što želiš i kome želiš da namestiš tender. Em ti poreski obveznici plate i kola i telefon, em se ugradiš kod dobavljača. Win win situacija, što bi rekli. To ako si kapitalac. Ako si pešadija, rukoljubom šefu objasniš da ne možeš efikasno raditi bez kola i telefona i da nećeš da ti se oni bivši podsmevaju, a uostalom to je i manje od onoga što su oni radili. Naravno da nije, ali znaš da svako želi da čuje ono što mu treba u datom momentu kao izgovor.
Ako rukovodiš nečim i nekim, preporučuje te za dalje napredovanje negativni revizorski izveštaj ili bar mišljenje sa rezervom. Niko to ne benda više, ali šefovima je znak da si pripazio i partiju nenamenskim trošenjem preko svake mere. Ako si se još za kratko vreme stambeno zbrinuo, a i temelji vikendice se zakopali, to je znak da znaš sebi, a samim tim ćeš znati i šefu. Posebno ako je izvođač radova blizak šefu partije.
U slučaju da si šef nove partije, naglašavaš da nikad nećeš u koaliciju sa drskim i mrskim podrivačima države/tvog naroda/Dejtonskog sporazuma/protivnika EU (odabrati odgovarajuću opciju). Naravno da već spremaš teren za koaliranje, a obrazloženje je jasno - koalicioni partner se ili promenio, ili se mora u cilju nacionalnog interesa, ili će tvoja mudra politika da ih dovede tamo gde treba. Već si, naravno, dogovorio kojom dinamikom će ići međusobne optužbe tokom koaliranja da se zaboravi broj siromašnih, loš standard, odsustvo ljudskih prava i gušenje sloboda. Siromašnima ni sveti Aleksije, zaštitnik prosjaka, ne može pomoći uz takve partijske vernike, ali zato jača sveti Dizmo, zaštitnik razbojnika. “Allah je zaštitnik nejakih, slabašnih, siromašnih, nedužnih. On najljepše nagrađuje, ali i žestoko kažnjava. Ko se ne stidi Allaha, nek’ radi šta hoće”, pa i stid postaje jako rastegljiva kategorija.
Za Evropsku uniju ide standardna priča: mi hoćemo, ali partneri koče i treba nam vaša još veća podrška u svakom pogledu kako bismo napravili iskorak. Bar neki fondovi ili otvaranje pregovara o članstvu.
Jednom na vlasti, ne reaguj ni na kakav skandal ili kritiku. Narod to ionako zaboravi koliko za dva dana maksimalno, a ma kako otrcan, uvek je efikasan isprobani recept o nacionalnoj ugroženosti, vanjskim i unutrašnjim neprijateljima, te zbijanju redova. Zatruj, pa vladaj. Zatri potpuno kritiku, a ako se kojim slučajem čuje ili odjekne, odmah kritičara ismej, ispsuj, degradiraj ili mu podmetni najmonstruozniju priču. Uostalom, budžet si prisvojio, a koliko para, toliko botova i pljuvača. To su uvek određeni izvori, određene neprijateljske snage, određena saznanja i slično. Ionako neće niko pitati šta znači to određena, odnosno koja i odakle. Žrtve nikada nisu bitne, samo se broje opstali na vlasti. Ako se ponašaš kao gospodar i vlasnik svega, tako će te i smatrati i prema tebi se tako ophoditi. I domaći i inostrani, zar ne?
I stalno zamajavaj ljude nekim predstavama, nekim performansima. Tako se potpuno izgubi suština, a ovce više čak ni ne bleje.
Samo nema lekcije o tome kada stati da se uže ne pretrže. To ovde još nije izučeno, a ni viđeno.
Bonus video:
