Ne mali broj ekonomista, ali i drugih društvenih naučnika, koji su kritikovali globalizaciju i sve ono što se naziva, koliko opravdano to je drugo pitanje, liberalnim poretkom, sada kritikuje Trampa, s porukom, uglavnom, da nije to ono što su imali na umu. Šta su tačno imali na umu?
Slično je bilo i u vreme uspona S. Miloševića. Kada je sve učinjeno da on dođe na vlast, pre svega besomučnom kritikom Jugoslavije kao najveće srpske zablude jer su svi dobronamernost Srba koristili protiv njih, i kada se proslavila pobeda nad korumpiranim establišmentom, i kada se mitingovalo kako bi se podržao dolazak Miloševića na vlast, došlo je vreme da se kaže da, kako je on počeo da vlada, to nije ono što se htelo. Recimo, namešteni izbori, pa fasadna demokratija, pa ustav sve do ratova. Nije tome data podrška, govorilo se, pa su redom bili razočarani ljudi poput Dobrice Ćosića i Dragoslava Avramovića. A i mnogi drugi iz različitih razloga, koje je Milošević odbacivao, neretko uz podršku radikala, najčešće uz pogrde najgore vrste. Slično je sada sa onima koji su sistematski krivili globalizaciju za manje-više sva zla, a posebno za rđave posledice po američku privredu, sada je na njih red da kažu da to što čini Tramp nije ono što su oni savetovali da je politika kojom bi se zamenio postojeći sistem. Isto važi i za one koji su kritikovali EU kao rđavu političku tvorevinu sa stanovišta nacionalnih interesa, oni bi da se ograde od posledica britanske secesije i uspona populizma u Evropi. Nismo mi to želeli i nije to ono što bismo mi savetovali.
Ako bismo išli još dalje u prošlost, slično su se ograđivali šezdesetosmaši od uspona konzervativizma, manje-više svuda gde su protesti bili masovni, od SAD preko Evrope do Jugoslavije. Nije bila namera da se podstaknu nacionalizam i konzervativizam već nešto sasvim drugo. Zapravo, ovo opravdanje za osećaj kiselog grožđa ide mnogo dalje u prošlost. Svaka kontrarevolucija uglavnom se odbacuje kao ono što revolucionari nisu u stvari hteli. Hteli smo novi svet, a ne ovo.
Problem je u tome što kod političkog delanja i propagiranja političkih programa, kod davanja političkih saveta javnosti o tome šta je potrebno promeniti i kojim merama, onaj ko se bavi politikom ili savetuje ne može da bira, ne može u smislu intelektualne i moralne odgovornosti, posledice za koje bi da prihvati odgovornost, a za koje ne. Nezavisno od toga što je netačno reći u slučaju uspona Miloševića “Mi nismo hteli njega” jer jesu, čak i da nisu nije moguće ne prihvatiti nikakvu odgovornost za njegov uspon. Jer, sve što je učinjeno na destrukciji doprinelo je njegovom usponu, što u najmanju ruku ukazuje na to da je bilo potrebno drukčije delati i govoriti ako se želeo drukčiji ishod.
Slično je sa usponom Putina ranije, autoritarnih vođa u Evropi tu skoro, i secesionizma u Britaniji i SAD. Cilj je bio bolji ekonomski, socijalni i politički svet, a dobila se reakcionarna vlast. To čini sada položaj ljudi kao što su Korbin ili Sanders složenim. Ovaj drugi je pohvalio Trampa što je odustao od Transpacifičkog partnerstva, a i što će da odustane od ugovora o slobodnoj trgovini sa Meksikom i Kanadom, ali bi i da Tramp ne čini sve ostalo na smanjenju stečenih prava, i savetuje ga da povuče svoja ulaganja u Kini i Bangladešu i da ulaže u SAD i plaća pristojnu nadnicu. Na to se svelo “mi to nismo hteli”.
Kada bi samo Milošević bio demokrata, kako se govorilo u Beogradu. Ili Tuđman, da nekako ne zaboravim simetriju.
To je ilustracija pravila koje je svojevremeno počeo da uvažava Maks Veber, a kojeg se uglavnom pridržavao Kejnz, dvojica društvenih naučnika koji su možda više od drugih razmatrali ulogu i odgovornost političkih savetnika (posle Makijavelija, naravno). Ako biste da savetujete ili da nudite politički program, sadržaj mora da bude politički odgovoran - jer nećete moći, ako držite do svojih pogleda i ugleda, naknadno da birate posledice za koje biste da odgovarate, a za koje ne.
(Novi magazin)
Bonus video:
